Intervju sa Milanom Boškovićem  

 

 

Sve više je u medijima zastupljen prosek

“Sistem vrednosti je do te mere poremećen da danas nije više bitno da li ste vredni, pošteni i čestiti”

Milan Bošković je jedan od naših najuspešnijih sportskih komentatora. Posle završenog fakulteta novinarsku karijeru započeo je na BK televiziji, a potom odlazi u sportsku redakciju B92. Dobitnik je nagrade Udruženja sportskih novinara Beograda  kao i nagrade za doprinos novinarstvu kao najbolji teniski novinar. Rekreativno se bavi sportom, voli takmičenja i smatra da još uvek treba da se usavršava I da su mu putovanja dala širinu i da je kroz njih mnogo toga naučio.

Školovali ste se u Beogradu i na Univerzitetskoj školi u Milvokiju, kao i na Ripon Koledžu u Viskonsinu. Koliko Vam je studiranje menadžmenta u sportu pomoglo u Vašoj sportskoj karijeri?

Ne previše, zato što je novinarstvo, iz ugla čoveka koji je u novinarstvu već 19 godina, stvar talenta i zanata. To što će većina vaših kolega početi na fakultetu  ne može da škodi, ali ako oni nemaju osećaj da prepoznaju pravu vest, pravi momenat, da postave pravo pitanje onda to ne vredi. Mislim da mi je više pomoglo okruženje u kojem sam odrastao, činjenica da sam imao roditelje koji su bili visoko obrazovani, da sam se družio sa takvim ljudim, da sam imao prilike da putujem kao mali i da sam naučio da razmisljam. Možete da imate najboljeg studenta medicine, ali ako on nema praksu da operiše, on neće biti dobar doktor i ako ne ume da prepozna određenu bolest, a naučio je sve napamet. U tome je razlika i u novinarstvu. Pomoglo mi je u smislu opšteg obrazovanja, ali ne previše u smislu kvalitetno obavljenog posla.

Karijeru sportskog novinara započeli ste u sportskoj redakciji nekadašnje BK televizije pre 19. godina tačnije 1996.godine. Koja je razlika između komentarisanja biciklizma, košarke, tenisa u odnosu na fudbalske prenose kojima ste pokazali Vaš novinarski talenat?

Pre svega razlika je kako vas doživljavaju ljudi i kakav imidž izgradite tokom svoje karijere. Mislim da su sada već postavljeni neki standardi koji su takvi da ne postoji drastična razlika između komentatora na televizijama. Postoji samo razlika kako će neko da vam predoči informaciju i kako će se predstaviti. Mislim da to nije samo slučaj sa novinarstvom, već i sa drugim poslovima takođe. Razlika je velika što se tiče iskustva vremenom i velika je razlika u značaju određenog događaja. Pogotovo kada je neki događaj kada vas gleda dva, tri miliona ljudi, pola Srbije i vi znate da će svaka vaša greška biti primećena. Sa te strane morate da pružite svoj maksimum. Sve je naravno stvar sazrevanja u poslu kojim se bavite i svakako sam bolji novinar, komentator i prezenter sada nego pre devetnaest godina. To je sasvim prirodno, ali se opet vraćam na početak. Da nije bilo nekog talenta i želje da se uči i da se primećuju te nijanse koje postoje u našem poslu ne bih postigao ovo što sam danas.

U sportsku redakciju B92 došli ste 2003, godine. Te godine počeli su prenosi Lige šampiona koje ste Vi komentarisali. Smatrate li da ste sva znanja i iskustva stekli radeći na BK televiziji, a da ste se samo dodatno usavršili u novoj redakciji?

Mislim da sam sa značajem događaja koji sam radio i ja rastao kao novinar i kao komentator. Da nije bilo tih velikih događaja ne bi bilo ni mene. I to je negde sasvim prirodno i normalno. Neke vam se karte otvore, a neke zatvore, sve je stvar sreće. Te 2003. godine sam sa BK otišao na B92 još kao nedovoljno afirmisan komentator, ali talentovan. Mene je tadašnji urednik B92, a sada Arene Sporta, Zoran Panjković pozvao i to nikada neću zaboraviti. Bio sam u Moldaviji I pratio Crvenu Zvezdu kada me je pozvao. Od 2003. do 2009.godine sam drastično poboljšao svoj rad, mnogo toga sam imao prilike da vidim, jer smo radili sa lica mesta. To je veliko iskustvo i to je to usavršavanje o kojem pričam, a sa kojim malo ko od kolega može da se pohvali. Vremenom sam rastao i dostigao neki nivo koji zadovoljava kriterijume.

Dobitnik ste nagrade Udruženja sportskih novinara Beograda za razvoj sportskog novinarstva 2004.godine. Koliko Vam ta nagrada znači i mislite li da Vam je kao tada mladom novinaru to dalo vetar u leđa?

Svaka nagrada prija i svaka nagrada je priznanje za dobar rad i naravno da mi znači. To je jedan od najlepših momenata u mom životu, kada vas kolege, među kojima ima dosta sujete, izaberu za jednu takvu nagradu. Ponosan sam na to stvarno i pamtim je i dan danas i žao mi je što sebe nisam terao da dodatno napredujem i da bude više nagrada u mojoj karijeri. Svakako će ta nagrada stajati i u mojoj biografiji i na internetu i u mojoj dnevnoj sobi zajedno sa nagradom za doprinos novinarstvu kao najbolji teniski novinar. To je takođe jedno veliko priznanje, s obzirom da postoje samo još dva, tri novinara koji prate tennis i mi svi smo dobili tu nagradu. Mnogo je lep osećaj i to samo može da vas ohrabri.

Izjavili ste jednom prilikom da vam na televiziji najviše smetaju emisije koje degradiraju kulturne vrednosti i utiču na to da se mlade generacije pogrešno usavršavaju. Kakvi sadržaji, po Vašem mišljenju, treba više da se prikazuju na domaćim programima, a da budu korisni za decu i mlade danas?

Mislim da je ta bitka izgubljena. Sistem vrednosti je do te mere poremećen da danas nije bitno da li ste vredni, pošteni i čestiti. Prilagođavaš se širokim narodnim masam, a ne obrnuto I to je osnovni problem. Uvek sam govorio da bih više voleo šer od 8 % sa normalnim kulturnim sadržajima, a ne 15 % sa rijaliti programima. Žao mi je što je tako i žao mi je što sve više kvalitetnih ljudi odlazi iz Srbije. Sve više je u medijima zastupljen prosek, bitno je da se ispuni neka forma,a da li imamo suštinu to je vrlo diskutabilno.

Na Zapadu ne može svako da bude sportski novinar, a u Srbiji je takva situacija da gledaoci, slušaoci i čitaoci često više znaju od neupućenih novinara, od kojih su mnogi i zalutali u ovaj posao. Šta treba da krasi jednog pravog sportskog novinara?

Kao i u bilo kom poslu entuzijazam za početak, spremnost da se krene od nule, da se radi na sebi, da se slušaju ljudi oko sebe koji su dobronamerni ida se prihvati kritika. To što ljudi misle da sve znaju u ovoj zemlji nije odlika samo posla kojim se ja bavim. Ljudi više gledaju tuđa posla, nego svoja. Budi npr. Novak Đoković pa znaj da li je odigrao dobar forhend ili bekhend. Budi prvi u svetu u nečemu, pa onda daj sebi slobodu da komentarišeš. Ljudi su ovde skloni da vređaju I da potcenjuju. Imali smo tu priču sa mostom na Adi ili sa nekim drugim stvarima. Sredi se šetalište pored reke I opet svi negativno pričaju. Retko ćeš u Srbiji čuti od nekog da ti kaže svaka ti čast. Zato mi one nagrade puno znače, jer vas ovde ljudi degradiraju i čekaju svaku vašu grešku.

Bavljenje sportom je jedan od prioriteta u Vašem životu. Izjavili ste da se tada osećate fizički bolje, mirnije i staloženije. Kako podići svest u društvu, kakvo je naše, da se treba više baviti sportom i voditi jedan zdraviji način života?

Klinci se ovde bave sportom i mislim da je to sada više mit da se oni ne bave sportom i da nemamo dovoljno terena i sportskih objekata. Sećam se da su u moje vreme postojala samo četiri terena za košarku. Nama nije smetalo da čekamo da igramo basket, pa smo se družili. Mislim da je čitav svet otišao u jednu krajnost i sve je krajnje površno. Tako je i što se tiče bavljenja sportom i odnosa prema zdravlju. Zaista mislim da su ljudi pre dvadeset, trideset godina bili srećniji i pozitivniji u svakom pogledu. Danas imate fejsbuk I gomilu društvenih mreža za upoznavanje, tako da više nema tog nekog šmeka i šarma među ljudima. Postalo je sve instant i to je takvo vreme. Da li ćemo se u budućnosti vratiti tamo gde smo ranije bili, ne znam. Ja mislim da se ljudi dovoljno bave sportom, ali mislim da su krivci poruke koje stižu iz medija i ta površnost. Mediji su krivi za degradaciju sistema vrednosti ne samo kod nas već i u čitavom svetu.

Pre dve godine na VIP Ski Challenge na Staroj planini izmakla Vam je titula trećeplasiranog. Međutim, trostruki ste dobitnik Telekom Srbija Media Open-a. Koliko Vam znače ta rekreativna učešća u sportu, s obzirom da ona nekad imaju I humanitaran karakter?

Volim da se takmičim i kada se sa prijateljima igram loptom u plićaku ja sebi postavim cilj. Čak eto i kada se bavim najbezazlenijim rekreativnim stvarima moram da se takmičim. Kad vozim auto postavim sebi cilj da ga dovezem za tri sata iz Budimpešte. Što nekada zna da bude nelogično, ali se dešavalo. To je stvar karaktera. To ne može da se promeni, to je u čoveku. Sport mi je ozbiljan ventil u tom smislu da izbacim negativnu energiju i mislim da je mnogo bolje kada vam je teško da se istrčite i dođete kući mirni, staloženi i čiste glave.

Veliki ste optimista i dajete veću prednost delima nego rečima. Na šta ste najviše ponosni i zbog čega smatrate da ste ispunili većinu svojih snova?

Zaista sam, iz ovog ugla, ponosan na činjenicu da nikada nikoga u mom okruženju nećete naći, a da sam mu uradio nešto štetno. Uvek kada sam mogao sam pomogao. Danas, sutra mogu neki da kažu da sam nadobudan, arogantan, ali da nisam loš čovek. To je nešto što nosite iz kuće. Nisam nikome oduzeo novac ili uradio nešto drastično. Naravno, svi mi imamo  priče sa devojčicama, to je normalno. To su ljubavni problemi koji nisu deo ozbiljnog života. Ponosan sam na to što nikada nisam bio zlonameran, čak i kada sam bio u nekim teškim fazama svog života. Ljudi oko mene pričaju da ne mogu ozbiljno da se naljutim, da me bes brzo prođe i da ne znam da se ljutim. To je možda po mene loše, ali sa druge strane mislim da je to jedna lepa osobina.

Volite da čitate knjige is pshologije i da se bavite enigmatikom. Šta je to što je pored sporta Vaša velika strast?

Enigmatikom se najviše zanimam kada sam u avionu, a inače mnogo volim da vidim. Kroz putovanja sam mnogo toga naučio. Mislim da sam malo radio na sebi, u tom smislu da sam imao previše obaveza i da nisam stigao da se posvetim nečemu na način na koji sam mogao. Sada sam logično apsolutno posvećen porodici, ali mislim da sam mogao više, da sam trebao više i žao mi je što sam bio previše površan u mnogim situacijama.

Zvezdana Babel