Сећање на Јована Ћирилова

 

Српска култура је изгубила још једног свог великана. Преминуо је Јован Ћирилов, драматург, бивши управник Југословенског драмског позоришта, један од оснивача и уметнички директор БИТЕФ-а, драмски критичар и колумниста.

Био је човек од покрета, увек радознао да што више сазна, види и прочита. Место га није држало. Волео је брзину,  брзо је мислио и није волео да губи време. Рано је устајао и међу првима је куповао новине. Желео је да од раних јутарњих сати буде обавештен о свему. Мало је спавао, чак ни на сан није хтео да губи време. По речима његових пријатеља и познаника никада није био затечен да спава. Сви су мислили да је он увек будан. И био је. Будан за живот, људе, речи, путовања. Волео је да путује, да се креће, да истражује и проверава. Чак и када је био у Београду, волео је да путује, са једног краја града, на други. Испуњавала га је слобода и ширина. Није волео статичност, ту се није проналазио. У емисији “Ћирилов” на Студиу Б никада није желео да седи. То му је било мрско. Зато се у емисији стајало, шишало, улазило у каду. Све оно несвакидашње и другачије од других, јер је и сам био другачији. За све оно што му је било важно у животу увек је имао времена. Није давао савете људима, јер то није волео. Није волео да намеће себе и своје мишњење, али је увек био ту за своје пријатеље и колеге. Да их саслуша и да као интелектуалац и уметник буде присутан. Присутан и ненаметљив, јер слободу и равноправност никоме није желео да одузме. Био је повучен и одмерен. Зрачио је таквом пристојношћу да би људи, уколико би били непристојни у његовом друштву, испадали смешни.

Књиге су за њега биле благо. Волео је да чита и да пише и увек је говорио да се књиге не позајмљују, јер можда никада неће бити враћене. Оне су му биле вечни пратилац, јер их је увек носио са собом, куповао их је и на својим путовањима, тако да је био и писац и читалац и купац књига. Волео је Пруста, Сервантеса, Хамлета и увек је био окружен литературом, а био је и чест гост на разним књижевним вечерима..

Био је храбар и увек суочен са коначношћу. За време бомбардовања, када су београдске улице биле пусте од страха, он је храбро корачао и у том незвесном времену био је слободан. Када је сазнао да су му лекарски резултати јако лоши и да излечења нема и то је храбро прихватио и носио се са тим. Једино своју болст није могао да истражи и сазна из књига, он је то морао једино, нажалост, да доживи да би знао. Ни на измаку живота није изгубио ентузијазам и жељу за писањем. Писао је и у Земунској болници, у својим последњим данима када се очајнички борио са страшним боловима.

Звездана Бабел