Интервју са Вањом Булићем

После живота на Новом Београду увек сам тражио терасу са које увече могу да видим светла мог детињства

Вања Булић је писац и новинар који је дуги низ година био уредник “Дуге” и аутор емисије “Црни бисери” на БК телевизији. Био је косценариста филма “Лепа села лепа горе” и сценариста филма “Друго стање”.  Завршио је Девету београдску гимназију и студирао новинарство на Факултету политичких наука. Члан је Удружења књижевника Србије и аутор петнаест књига од којих је последња “Теслина пошиљка” доживела велики успех међу читаоцима.

Цео радни век провели сте у новинарству-писаном и електронском. Пре него што сте почели да радите емисују “Црни бисери”, били сте уредник листа “Дуга”. Како данас видите српско новинарство и да ли је оно по Вашем  мишљењу у озбиљној кризи?

Новинарство је увек пратило кретања у друштву, па је логичан закључак  - какво друштво, такво и новинатство. Нисам рекао ништа ново кад кажем да је наше друштво у дубокој кризи, у батргању да се исплива из транзиционе мреже. Ако данас купите троје дневних новина, може вам се догодити да помислите како се не штампају у истој држави, а слично је до недавно било и на телевизији. Телевизије су сада у информативном делу готово изједначене, али је то далеко од истине о друштву у коме живимо.

-Како се то и зашто догодило?

 Са октобарским променама две хиљадите године као да је новинарство задремало на ловорикама промена, заборавивши на аргументовану друштвену критику . А кад се власт учврстила и преузела медије, остао је слободан простор за таблоиде, па тако данас имамо више дневних таблоида, него дневних новина без предзнака жута штама.  Када су затворена врата истини, онда владају инсинуације и полуистине. А искрено речено, већина читалаца верује управо таквом новинарству, а новине живе од тиража, па је сасвим логично да нуде оно што би њихови читаоци желели да прочитају. Зато, генерално гледано, у новинама пулсира измишљени, а не стварни живот. А на телевизијама је све мање документарног програма, па они који гледају само ружичасте телевизије, имају и такав поглед на живот у коме је све лажни гламур фабрикованих звезда за једнократну употребу. Најгоре у свему је што ти фабриковани инстант типови поверују да су заиста битни у животима оних што једва састављају крај с крајем.

 Рано детињство памтите по ишчекивању да Вам се отац врати са Голог отока и да заједно одете на ћевапе у кафану  „Тошин бунар“.  Како изгледа детињство без оца који борави на Голом отоку?

Своје детињство никада не бих мењао за неко друго, јер сам корене свега што ме чини оваквим какав сам данас, стекао баш у том периоду. И схватио сам да су највећи хероји тог периода биле супруге бесправно заточених људи, јер су успеле, и поред свих притисака, да одрже породице.  Пре неколико месеци, добио сам решење којим је мој отац рехабилитован и којим се проглашава ништавном пресуда из раних педесетих година. Мој отац није жив, али сам то морао да изгурам и у неком од наредних издања књиге „Око отока“, на последњој страни ћу штампати и то решење.

Да ли памтите неки интервју који сте урадили у кафани?

Најбоље интервјуе сам урадио у становима са личностима с којима разговарам. То је прилика да упознам њихово најближе окружење, да кроз детаље који их окружују продрем у њихов начин размишљања када су далеко од ока јавности. У кафани се праве модерни интервјуи који више личе на ћаскање него на озбиљан разговор. Пре сваког  интревјуа на телевизији, пожелео сам да видим окружење у коме живи мој саговорник, јер када се упале светла, често почиње и мали час глуме и лажног представљања.

У младости сте имали рок бенд “Сидра”, а играли сте и одбојку у “Радничком”. Како је изгледала Ваша младост коју сте  провели на Новом Београду?

-Рана младост је била налик детиљству Тома Сојера: игре на новобеоградским барама и песку, пецање, зими санкање на Бежанијској коси, завлачење у тунеле, аустроугарска скровишта, верање по солитерским крововима... Већ као петнаестогодишњаци, нас шесторица из истог одељења основали смо групу „Сидра“. Били смо најпопуларнија новобеоградска рок група. Свирали смо на тераси Радничког универзитета у ноћи када су избиле студентске демонстрације. Друштво је и дан данас остало на окупу. Окупили смо се међусобно, и даље свирамо и певамо песме из наше младости. А одбојка је најлепши део мог живота. И данас играм два пута недељно на старом ДИФ-у.

 Завршили сте Девету гимназију, а у том периоду редовно сте писали дневник. Да ли Вас је то навело да почнете да се бавите новинарством, а касније и  писањем књига?

Прво су ми штампане песме забележене у мом дневнмику, а касније сам десет година био стални сарадник листа „Нови Београд“  у коме сам потпуно испекао новинарски занат. Лист је излазио петнаестодневно, а ја сам имао и по двадесет наслова у једном броју. Мислим да је то била најбоља школа новинарства и права је штета што је број локалних листова данас готово занемарљив. Без искуства у писаном новинарству тешко је се снаћи на радију и телевизији.

 Како видите и доживљавате  Нови Београд данас?

Кад сам ја дошао на Нови Београд, далеке 1953. године, постојало је само дванаест павиљона, Студентски град и костури хотела „Југсолавија“ и Савезног извршног већа. Живео сам 25 година на Новом Београду и где код сам касније становао тражио сам терасу са које увече могу да видим светла мог детињства.

 Члан сте Удружења књижевника Србије. Ваши  романи  имају  велики успех међу читаоцима. Да ли себе више видите као писца или као новинара?

Сада сам се потпуно посветио литератури, иако и даље редовно пишем за „Јеж“, чикашко „Огледало“, „Пензионер“и повремено сатиричну причу за „Политику“. Радим и емисију „Реч више“ за БН телевизију. Довољно да не зарађам новинарски, а истраживачким новинарством се бави мој књишки јунак Новак Ивановић.

Често имате књижевне вечери.  Шта за Вас значе такви сусрети?

Непосредни сусрет са читаоцима је прилика да сазнате шта људи мисле о вашем раду. Некада се књижевне вечери претворе у мале конференције за штампу на којима читаоци улазе у улогу новинара и радознало питају све што их интересује.Пошто су моје последње књиге спој историјских чињеница и фикције, просто ме решетају питањима, схвативши да су мало знали о нашој историји раног средњег века. И ја сам се припремајући се за писање сазнавао невероватне чињенице о којима нисмо учили у школи. Зато нам се и догодило да толико мало познајемо своју историју, а без познавања прошлости нема реазумевања пута у будућност.  

Аутор: Звездана Бабел