Интервју са деканом Факултета политичких наука Илијом Вујачићем

Друштвена мисао се развија углавном у кризним временима

“Током 70-тих година било је много више сензитивности за уметност и уметнички доживљај живота него што је то данас случај”

Илија Вујачић је професор и декан на Факултету политичких наука. На основним академским студијама држи предмет Историја политичких теорија. Области његовог интересовања су му политичке теорије, федерализам, либерализам, а заговорник је економских и либералних идеја. Члан је Центра за либерално-демократске студије и председник његовог Програмског савета.

1.     Рођени сте у Тивту, у Црној Гори. Како је изгледало Ваше детињство и шта је оно најупечатљивије по чему ћете га памтити?

Најупечатљивије је било то да сам био велики читалац. Да сам већ у четвртом, петом и шестом разреду основне школе читао књиге примерене мом узрасту, а онда касније и друга дела, углавном белетристику. Знатан број књига сам ишчитао, што сматрам да је врло значајно. Уопште читање белетристике је важно, чак и за политикологе, јер са читањем добрих дела ми развијамо свој језик, аналитичку способност и оно што је најважније, ми се поистовећујемо са неким јунацима који граде, у извесном смислу, нашу личност. Тада сам нарочито волео књиге које су наглашавале проблем праведности. Морам да напоменем новелу из романтичарског периода Немачке. Она је објављена 1810.године и зове се “Михаел Колхас” Хајнриха фон Клајста. То је новела која говори о борби једног човека за своју правду и који у тој борби за своја права долази до сукоба. Из неких моралних норми он постаје разбојник из свог оправданог гнева према власти која није имала слуха за његова права. Ову новелу је често читао и Кафка.

2.     Студирали сте филозофију на Филозофском факултету у Београду, а дипломирали, магистрирали и докторирали на Факултету политичких наука. У којој мери се филозофија и политика преплићу и да ли сте се као млади угледали на Лајбница и желели да постанете политички филозоф?

Прво да кажем да тај студиј филозофије нисам завршио. Стигао сам негде до треће године, али  то је једно значајно искуство и значајно образовање зато што се у то време на Филозофском факултету развијала једна критичка мисао. Зато што се пуно читало и зато што се добијао један другачији увид у све оно чиме сам се бавио у односу на Факултет политичких наука који је био доста правно-позитивистички оријентисан. За мене је студиј филозофије био значајан и због мог каснијег бављења филозофијом уопште, нарочито за епистемологију и њен однос према политици. Са друге стране, нисам се угледао на Лајбница ни мало, али тада нисам знао чиме ћу се бавити и то је дошло по логици ствари да своја знања из политичке теорије и филозофије усмерим ка питањима која су нормативна.

3.     Области Вашег интерсовања су политичке теорије 17. и 18. века, теорија федерализма, транзитологија, историја и теорија либерализма. Пошто сте заговорник либералних, политичких и економских погледа, како гледате на тренутну друштвену и политичку ситуацију у нашој земљи?

С временом сам видео да су либералне идеје биле у опадању уместо у нарастању. Друго, у нашој земљи од великих очекивања да ће либералне, економске и политичке идеје да завладају мало тога је остало. Тако да не бих могао да кажем да је у нашем транзиционом периоду у последњих двадесет и четири године дошло до неког значајнијег помака у том правцу. Бар не у оном смислу у којем ја очекујем да се развију идеје и пракса слободног тржишта и владавине права и у том смислу бих рекао да доста заостајемо, а то се огледа у смањеној економској ефикасности и другим елементима недовољно остварене демократизације.

4.     Као редовни професор предајете предмет Историја политичких теорија. Истакли сте да она представља незаобилазан склоп идеја, проблема и начина суочавања са њима која конституише саму срж политичке теорије. Који су, по Вашем мишљењу, средишњи проблеми политичке теорије и могу ли се они довести у везу са актуелним проблемима друштва у трензицији?

Наравно да могу. Мислим да су средишњи проблеми оно чему нас учи Историја политичких теорија, да су људи у трагању за алтернативним моделима организовања једно добро уређеног друштва дошли до закључка да је можда и важније да се то друштво заснива на принципима владавине права и ограничене власти него на неким утопијским замислима савршеног друштва. У том смислу мислим да су свакако  историја и теорија конституционализма и владавина права корпус идеја који је најзначајнији, а који можемо извући из Историје политичких теорија, а важни су за актуелно друштво.

5.     Због чега Вам је било важно да студентима укажете на не тако очигледну и неосветљену везу између епистемологије и политике која се провлачи скоро кроз све текстове сакупљене у књизи “Политичка теорија”?

Било ми је важно из тог разлога што се показује да ми обично мислимо у неким референцама актуелних политичких идеологија. Хтео сам да покажем и трагао сам за тим шта стоји у основи неких најбаналнијих политичких процеса. Показало се да некада неке врло апстрактне идеје о томе шта је истина и на који начин се стиже до ње, да ли је људски разум свемогућ или је пак ограничен, да ли је људско знање концентрисано у неким свезнајућим појединцима или групама или се ради о једном дисперзираном знању, да то увелико утиче и на то како ће људи идеолошки да мисле и у крајњој линији како ће да се постављају у погледу актуелних процеса у друштву. На тај начин та веза између епистемологије и политике нам показује да морамо често да иза актуелних различитих расправа и идеолошких спорова да тражимо неке темељне епистемолошке ставове.

6.     Изјавили сте једном приликом да у Србији постоји завидна продукција књига у подручју друштвене мисли. У којој мери се политиколози, социолози и филозофи баве проблемима даљег  друштвеног развоја у нашој земљи?

Друштвена мисао, а посебно политичка теорија и политичка филозофија се развијају углавном у кризним временима. То није случајно из тог разлога што кризна времена изазивају код људи потребу да трагају за алтернативним моделима организације друштва и друго што се тада превреднују неке устаљене норме и институције и практично се са једним критичким погледом трага за оним што би могло унапредити друштво уопште. У том смислу у последњих двадесет пет година код нас продукција заиста јесте завидна и друштвена мисао је итекако утицала на тај начин да је рашчишћавала терен онога што је, у извесном смислу, доста замрачено у друштву. Њен допринос и јесте у томе да расветљава и нуди неке оријентире, али сама друштвена мисао не може да руководи друштвом. У сваком случају једна врста идејног и сазнајног орјентисања у актуелној стварности је итекако значајна, јер указује на различите врсте проблема који утичу на друштво у трнзицији.

7.     У “Службеном гласнику” сте засновали едицију “Став” која објављује дела посвећена актуелним друштвеним проблемима. Зашто сте сматрали да ће објављивањем различитих идеја како преуредити друштво допринети демокртизацији друштва и расправи актуелних друштвених питања?

Зато што мислим да је једино кроз озбиљну критичку расправу, сукобљавање идеја и трагања за бољим аргументима могуће да се налазе нови путеви и организације  друштва и упућивање друштва ка неким значајним и важним орјентирима који ће обезбедити да друштво буде стабилно, просперитетно и наравно да то друштво буде добро уређено. Једино на тај начин ми можемо очекивати да се друштво заиста може кретати у једном правцу изласка из ове транзиционе ситуације. С тим да транзиција није ствар која се једном започне, па се оконча. Мислим да је свако друштво увек у некој транзицији, у некој врсти кризе. Наравно криза је продуктивна, јер се само на тај начин може и вредновати докле смо стигли и где даље треба да идемо.

8.     Факултет политичких наука је прошле године прославио 45 година од оснивања факултетског часописа “Политиколог” за који сте и Ви својевремно писали. Какве Вас успомене вежу за тај период?

То је био почетак мог студирања на Факултету политичких наука негде средином 70-тих година. Ми смо тада имали један књижевни клуб “Корифеј” на факултету где је било јако пуно младих песника, есеијиста и будућих књижевника. Ми смо у том књижевном клубу рецитовали, читали своје радове и на неки начин се профилисали у одређеном правцу. Имали смо врло често госте који су били из подручја књижевности, песништва, уопште из уметности и мислим да је тада више поклањано пажње него што је то данас случај. Данас углавном студенти организују неке политичке трибине. Можда би било занимљиво да се сам “Политиколог”оријентише на такав начин. Неко може да каже да смо ми тада бежали у литературу. Ја бих рекао да је тада у то време било много више сензитивности за уметност и уметнички доживљај живота. Данас је другачије време, друкчија су интересовања и другачији мотиви.

9.     Сматрате ли да су млађе генерације у последњих петнаест година мотивисани да проучавају друштвене процесе и у којој мери су они спремни да се прилагођавају друштву у транзицији?

Садашње генерације су већ мало прилагођеније, али генерације рођене 80-тих, које су 90-тих студирале оне нису биле довољно прилагођене. Мислим да је њихово прилагођавање новим условима у друштву, у друштву једне оштре конкуренције, у друштву које је осиромашено, па из тог разлога постоји велики проблем незапослености и неизвености и да њима уопште није лако. Транзиција је један период у коме се сви прилагођавамо сасвим новим условима, а то заиста није лако. То је период где се профилирају неке нове вредности, где постоји велика разлика у односу на време када смо ми били млада генерација која је имала неку врсту извесности. Сада је неизвесност велика, велики је ризик упуштања у било какав посао и не може ни да буде неког великог ентузијазма. Ово јесте један јако тежак период и ми не можемо очекивати од младих људи данас да се баве истим проблемима нити на исти начин као што смо се ми бавили 70-тих и 80-тих година прошлог века.

Звездана Бабел