уторак, 26. мај 2015.



Интервју са Гораном Филиповићем-српским имитатором Мајкла Џексона

Мени је битно да ме људи памте и препознају по плесу

Не можете, по мом мишљењу, нешто да радите у животу, а да немате вољу, најбитнија је воља

Завршили сте хемијску школу, а потом сте студирали на Факултету политичких наука на смеру социјални рад и политика. Шта Вас је навело да са природних наука одете на друштвене и да ли сматрате да је то била добра одлука?

Хтео сам да упишем Факултет политичких наука зато што је тај факултет био уписао и мој брат и то политиколошки смер. Наравно, није то био једини разлог. Мени је све то деловало занимљиво и информатива, односно новинарство и социјални рад. Новинарски смер је већ био скроз попуњен, па сам уписао социјални и хтео сам да видим како ће све то да иде. Међутим, то није испало како сам замишљао и мислим да то није била добра одлука, јер сам се нашао касније у потпуно једном другом смеру и то у плесу.

Љубав према плесу Вас је одвела на другу страну. На који начин и због чега је Мајкл Џексон успео да постане сав Ваш свет?

То се једноставно десило преко ноћи. То није као да планирате да упишете факултет или као да планирате неку важну одлуку у свом животу. Десило се то тако што су ме неки људи на телевизији препознали како играм и преко ноћи се цео мој живот променио. Људи су почели озбиљније да ме гледају и схватају, да ме прате и да ме позивају на разне догађаје. Мени је битно да ме људи памте и препознају по плесу. Важно је да  не буду у центру пажње само политика, спорт, глума или певање већ мало и плес. Барем мало мислим да сам успео у томе да када ме неко види како играм да кажу да заиста личим покретима, али и изгледом на краља попа.

Да би се доспело до циља и постао најбољи у свом послу неопходно је непрестано се усавршавати и вежбати. Колико времена Ви потрошите у току дана како би усавршили покрете и научили неку плесну тачку?

Многи кажу да за све у животу треба вежба и пракса, али ја на то гледам мало другачије. Поред праксе и вежбе самог плеса ја се бавим и самим ликом. Од облачења, до понашања и неких ствари које је он радио. Није довољно изаћи на сцену и играти. Усавршавање покрета и кореографије је једно, а комплетан имиџ је нешто сасвим друго. Не можете, по мом мишљењу, нешто да радите у животу, а да немате за то вољу. Најбитнија је воља, јер ако идеш на посао, школу или на факултет, а ниси срећан због тога онда то није то и то се једноставно осети.
Зависно од врсте кореографије толико и потрошим времена на вежбање. Уколико је нека кореографија компликованија треба ми отприлике два месеца константног вежбања. У зависности од обавеза вежбам по неколико сати дневно,али увек могу да издвојим по два сата и да редовно сваки дан усавршавам кореографију.

На домаћем такмичењу у Лозници 2010. године освојили сте пехар, а 2013. године медаљу и пехар на светском аматерском такмичењу одржаном на Новом Београду. Колико Вама те победе и признања значе у Вашем професионалном бављењу плесом?

Значе ми много, поготово та награда коју сам освојио 2013. године зато што је била светска и због тога што се то такмичење одржало овде у мом родном граду. Многи су ме до тада критиковали. Гоорили су ми да наступам и по телевизији и по клубовима, али да немам ниједно званично признање. Зато ми те награде значе, да не само да ућуткам критичаре, већ и да донесем радост свима онима који ме прате и подржавају,а пре свега мојим родитељима који су од самог старта веровали у мене. Драго ми је да сам и поред јаке конкуренције освојио ту титулу која ми је заиста била једна прекретница за даље.

Учествовали сте на многим хуманитарним догађајима и маскенбалима, а снимили сте и неколико реклама и спотова. Да ли сте имали некад жељу да имате свој шоу на телевизији будући да да је она медиј која омогућава младим аматерима да се афирмишу?

Искрен да будем све ово што сам до сада постигао није била директно моја жеља. То се једноставно десило изненада и непланирано. Моја једина жеља била је само да играм и да радим то што волим одговорно и професионално. Никад себи нисам рекао да планирам да снимим неки спот или рекламу. То се све десило спонтано. Никада себе ниам замишљао на телевизији, мада ко зна, можда ми се и то деси. Волео би да се нађем у улози водитеља, али да сам темељ и база буду на плесу. Да ми је неко пре десет година причао да ће све ово да ми се издешава у животу ја му не би веровао, али животни путеви су чудни.

Пре неколико мсеци отворили сте плесну школу за децу како би их научили корацима које и сами изводите. Како изгледа Ваш рад са децом, шта их саветујете и чиме их све још учите осим плеса?

Никада нисам веровао да ће деца толико заволети плес и поготово Мајкла Џексона. Сви знамо да деца у малом узрасту воле цртане јунаке, а не певаче и играче. Рад са децом је специфичан из разлога што ниједном детету које је мало не можете да држите  пажњу дуже од сат времена. Углавном ми је јако занимљиво са њима, јер им преносим своја знања. На почетку сваког часа, првих петнаест или двадесет минута, деца ми постављају разна питања. Питају ме све што их занима. Седнемо као у обданишту и онда они крену да ме испитују док не дођемо до оне крајње тачке када су сви задовољни са одговорима и онда кренемо да се бавимо кореографијом. Час се увек заврши тако да сва деца буду весела и насмејана.

Изјавили сте једном приликом да као што плес мора да буде прецизан и веран покретима краља попа, тако морају и сваки детаљи и комади гардеробе да буду уклопљени и да креирају савршен сценарио. У којој мери и како успевате да ускладите и изглед и покрете како би се у поптпуности уживели у лик и дело Мајкла Џексона?

То је много тешко овде код нас све ускладити, јер тих материјала и костима овде у Србији нема. Да би се све то уклопило и направила једна комплетна слика мора да се уложи велики рад и труд. Сашити костим да би личио потпуно на Мајкла Џексона је јако тешко. То захтева скидање слика са интернета, мерење и то уопште није лако. Боље је да урадимо један костим за четири или пет месеци, да не журимо са тим, да се не би десило да на наступу можда пукне. Тако да је то један одређени рад који захтева време. Углавном гледам да то буде специфично, елегантно и да све буде усклађено.

Рекреативно се бавите спортом и волите да одете на Златибор где се одмарате. Да ли осим плеса имате још нека интересовања и да ли постоји нешто што нисте остварили до сада, а волели бисте да урадите у будућности?

Моја велика жеља пре свих тих наступа била је да се појавим на сцени и да се бавим глумом, јер је  глума моја прва велика љубав. Желео сам да доживим аплауз и то сам успео и то са плесом. Што се тиче других жеља, њих за сада немам. За сада сам испуњен. Мада, волео бих да једног дана видим неког свог ђака на телевизији како наступа са мном или уместо мене и да тада кажем да се исплатио мој труд и рад и жеља коју сам уложио у неког. На Златибор волим да одем да напуним батерије. То је планина која ми прија због климе и природе и која има све у свом окружењу. Тамо ми је лепо и тамо избацим сву негативну енергију из себе  и одморим се. На тој планини се осећам као код своје куће.
Волим да се рекреативно бавим спортом и као мали сам се бавио необичним спортовима попут рагбија и хокеја. Посебно волим стони тенис који сам научио уз помоћ старијег брата. Уз плес, за мене нема боље рекреације од стоног тениса.

Звездана Бабел




субота, 16. мај 2015.

I Kina i Japan ostaju velika svetska trzista



Интервју са професорком Факултета политичких наука Драганом Митровић, оснивачем и директорком Центра за студије Азије и Далеког истока

Драгана Митровић је редован професор на Факултету политичких наука у Београду. Области њеног научног интересовања су политичка економија, међународна политичка економија, политика и економија Кине, Јапана и Далеког истока, политичка економија Азије, геополитика и геоекономија. Руководилац је и оснивач Центра за студије Азије и Далеког истока, а члан је и Одбора за економске науке САНУ. Била је и министар-саветник за политичка и економска питања у нашој кинеској амбасади.  Повод разговора са професорком Митровић  јесте недавна посета јапанског професора Сеићира Такагија на нашем факултету када је одржана трибина о односима између Кине и Јапана.

И Кина и Јапан остају велика светска тржишта

Jaпан не доживљава Кину као једну стабилну државу и не верује у њен политички естаблишмент

1.     Кина ће покушати да оствари успех у преговорима о слободној трговини, у то спада и уговор са Јужном Корејом и Јапаном. Професорко Митровић, како Ви гледате на успоренији економски раст Кине?

Модел економског раста Кине се развија и мења после тридесет шест година реформе. Кина више не може да се ослања толико на извоз као мотор развоја, нити то  више намерава у мери као у прве две деценије овог процеса , поготово не на извоз неквалитетних, јефтиних производа. Кина сада  уграђује у своје планове високе стандарде производње почев од области  заштите животне средине и коришћење енергије на адекватан начин. Као резултат претходног модела развоја, ослоњеног  претежно на извоз,   животни стандард је порастао у добром делу Кине, али данас после опадања извоза због затварањанајвећих страних тржишта и раста домаћих трошкова производње и тиме смањења ценовне конкурентности кинеских роба, економија успорава зато што мора да нађе нови покретачки мотор, пре свега у домаћој потрошњи  и инвестицијама приватног сектора. Влада, у исто време, мора да обезбеди висок ниво упослености и ове године ће чак преко 7, 5 милиона људи завршити факултете. Због тога је Влада позвала младе људи да се потруде да сами себи нађу посао, да сами отпочну неку предузетничку активност и да сами себе запосле.  

2.     По професору Такагију најважнија позитивна последица успона Кине је фундаметална промена у кинеском приступу међународном окружењу. Које су, по Вашем мишљењу, још позитивне последице успона Кине?

Резултате великог кинеског економског успона тј.  успешну реализацију њихове политике реформе и отварања  видим најпре у томе што је вредност бруто националног производа  од око 250 америчких  долара по глави становника, колико је износио 1980. године, увећан на 6.908 per- capita 2013. године, затим кроз напредак готово свих сегмената државе и друштва , раст благостања њеног становништва , а  и са становишта кинеског утицаја на регион и глобалног утицаја који се осећа све до наших простора. Неки од најважнијих  резултата који је Кина остварила у последњих 36 година су свакако што је 600 милиона својих грађана избавила из статуса сиромаштва, од тога 250 из апсолуног. Постала је  највећи извозник, други највећи увозник на свету, глобална финансијска сила, земља која је способна да значајно утиче на глобалне финансијске токове и институције , да буде велики инвеститор готово на свим тачкама земљине кугле, па и у региону у коме ми живимо. Ти резултати кинеских реформи су не само изменили животе кинеских грађана, него су итекако утицали на кинеске суседе и многе друге државе које су далеко географски смештене од Кине. На простору Евроазије, Кина данас наступа као финансијер и  градитељ сложених грађевинских инфраструктурних и енергетских  пројеката, али и  земља која жели да буде присутна у области телекомуникација, обновљиве енергије и других технолошки напредних делатности. Постала је изузетно динамична светска привреда која је у најновијој економској историји забележила најдужи континуирани економски раст, јер је њена економија током последње три деценије расла по стопи од 9,6%, па је тако 2011. године постала друга по величини економија света.

3.     Кина тренутно нема претензија ка светској хегемонији, већ се фокусира на то да ојача свој регионални утицај. Због чега?

Кина је регионална сила, а не глобална. Да би једна земља била глобална сила она мора да има и политичку вољу и капацитете и да буде војно присутна. Она мора да има идеологију којом себе сматра супериорном у односу на друге државе. Глобални хегемон САД све то имају. Има војну силу којом је способна, било глобално, било преко разних невладиних организација у било којој тачки на планети да спроведе оно што жели. Кина то нема. Она нема ни претензије да буде глобални хегемон,  почев од тога да нема такву ни идеологију, а ни војну ни економску моћ за то. Са друге стране, жели да буде препозната и призната као регионална сила у региону Азије и азијског дела Пацифика, који су друга упоришна тачка америчке глобалне доминације. Ово води сучељавању моћи и ресурса, неопходном прилагођавању свих, али не неужно и конфликту. 

4.     Јапан је посебно забринут јачањем ратне морнарице Кине и због тога је властима у Јапану посебно важно да ојачају односе са САД. На који начин ове државе могу да унапреде сарадњу?

Влада премијера Абеа каже да Јапан мора да подигне свој допринос савезништву са Американцима на један виши ниво. Они кажу да ће нова интерпретација Устава Јапана омогућити јапанским трупама да регују у случајевима конфликта у тзв. сивим зонама”. То није очигледан рат него су то нпр. упади у јапанске територијалне воде неидентификованих чамаца или терористичких група, а први случај је типичан проблем у случају  кинеско-јапанских спорења у Источно-кинеском мору и готово свакодневних дешавања у водама око спорног острвља.  Додатно, сматрају да ће промена интерпретације Устава омогућити активнији ангажман Јапана у мисијама очувања мира, у складу са очекивањима САД, омогућити његовој војној индустрији да производи и извози наоружање, а на дужи рок подићи укупан безбедносни капацитет Јапана.

5.     Односи Јапана и Кине су се веома погоршали у септембру 2012. године спором око острва у Источнокинеском мору, тачније архипелага Сенкаку под управом Јапана, а на који Пекинг полаже право. Како ће се решити овај проблем да не би дошло до погоршања у билатералним односима ове две земље?

Сви имају своју историјску причу. Нпр. Албанци сматрају да имају право на Космет, а ми смо запањени тиме, јер сматрамо да ми као нација  имамо неприкосновено право на тај део територије. Ситуација је овде слична. Обе стране сматрају да имају историјско право, с тим што острва контролише Јапан. Почетком  70-тих година прошлог века када су две државе успостављале дипломатске односе, њихови лидери су се договорили да се тај проблем остави за будућност. У то време су специјалозоване агенције УН током истраживања потврдиле  да се на морском дну испод ових острва налазе налазишта гаса и од тада обе стране из комерцијалних разлога, инсистирају на контроли над овим острвима.Започели су и билатерлане преговоре о овом питању, чак су и заједнички истраживали и чак су заједнички почели да црпе гас из једног изворишта у периоду када су односи између њих били бољи. Међутим, обе стране се држе различитих тумачења око тих острва и наравно оних тумачења која иду њима у прилог. Кинеска страна је током последњих неколико година , акцијама којима агресивно демонстрира своје присуство, готово свакодневно тамо присутна. Наравно, Јапанци то сматрају нарушавањем њиховог граничног простора. Они сматрају да Кинези тим свакодневним узурпирањем желе да их ставе пред свршен чин и да изгледа да је кинеско присуство тамо нормално. Такође, кинеска страна жели да примора Јапан да се призна овај проблем као спор и евентуално прихвати заједничку контролу , што је тешко оствариво, гледајући јапанске позиције. Сматрам да ће се у будућности,  овај проблем   наставити, јер не видим спремност ниједне стране да се повуче са постојећих позиција. Потребна је огромна воља обе земље да би се овај проблем решио, а из унутрашњополитичких разлога обе земље,  то на средњи рок није могуће.

6.     Јапански премијер Шинзо Абе упоредио је садашње тензије између Јапана и Кине са ривалством које је постојало између Британије и Немачке пре Првог светског рата. Да ли је то због забринутости Токија збох војног јачања Кине или спора око групе острва у Источнокинеском мору?

Можда и због једног и због другог. Заправо, Јапан, када је у питању јачање Кине, има реалан  страх. Он нема поверења у политичко устројство какво постоји у Кини и Јапан сматра да је политички систем у тој земљи нестабилан. На Кину Јапанци гледају као на један след династија. Посматрају је као земљу која се веома лако мења, настаје или нестаје. Не доживљавају Кину као једну стабилну државу и имају неповерење према њиховом политичком естаблишменту, сматрајући да они немају демократски начин доношења одлука. Уколико се у јавном мњењу креира слика да вам је једна одређена држава безбедносна претња  и уколико се створи негативна слика о тој држави ту је онда максимално сужен простор за дијалог и сарадњу.

7.     Кина се суочава са проблемима увоза и извоза својих производа, а са друге стране Јапан је пао у рецесију. Каква решења ове две земље имају да би решиле ове проблеме и изашле из тренутне кризе у којој су се нашле?
Један од структурних проблема кинеске економије је то што је она форсирајући одређену концепцију развоја и раста своје економије постала претерано зависна од извоза. Међутим, кинсеки лидери су увидели да је модел извоза јефтиних и неквалитетних производа заправо модел који је неодржив на дужи рок и дугорочно штетан, иако је краткорочно дао изванредне резултате. Кина због тога мења структуру своје економије. И Кина и Јапан остају велика тржишта. Јапан је један од највећих инвеститора у кинеску економију и обрнуто. Међутим, како та економска сарадња није ишла оним темпом како је то кинеска страна очекивала дошло је до неразумевања. Кина је очекивала више, поготово већи пренос високе технологије из Јапана. У Јапану постоји константна сумња поводом тога што је у Кини на власти комунистичка партија и то кочи дугорочну сарадњу. Јапански аналитичари не верују у одрживост кинеских политичких и економских модела. Јапан је из више разлога запао у вишедеценијску рецесију из које сада настоји да се извуче.

Звездана Бабел

петак, 08. мај 2015.

SAŠA JANKOVIĆ: AFERA "PIŠTOLJ"







Situacija u kojoj se poslednjih dve nedelje našao zaštitnik građana Saša Janković, tačnije od 18. aprila, samo pokazuje sliku Srbije danas. Pokazuje državu u kojoj su građani zbunjeni, u kojoj tumaraju, u kojoj nema opozicije, već samo vladavina jednog čoveka i u kojoj, po rečima glumca Radoslava Milenkovića, živimo kao pacovi u zamci. Kako možemo,a da ne govorimo o strahu kada i ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Vlade tvrde da je učinjeno krivično delo, a da nema nijednog novog dokaza za to. Zbunjuju već zbunjeni narod, pa nas onda ni ne čudi aforizam koji kaže da ne možemo znati da li nas ne lažu, kad ne znamo šta je istina. Od trenutka kada je na naslovnoj strani “Informera” objavljena priča o samoubistvu Jankovićevog prijatelja Predraga Gojkovića, davne 1993. godine, od tada počinje moralna hajka na zaštitnika građana. Pisalo se i govorilo ne samo o njegovoj privatnosti, detaljima tragičnog događaja u kojem je i sam bio svedok, nego i o tome da li je legalno ili nelegalno držao pištolj i o tragovima baruta na njegovim rukama. Postavlja se pitanje zašto se o svemu ovome nije govorilo 2007. I 2012. godine, kada je Saša Janković postavljen na mesto Ombudsmana, već sada 2015. godine nove (Vučićeve) ere. Zašto se poteže nešto što se desilo pre dvadeset i dve godine? Kada se malo bolje razmisli, dolazi se do zaključka da ukoliko se neko ne svidi predstavnicima sadašnje vlasti oni ne biraju sredstva ni način da tog nekon ne sruše i ne omalovaže, a da pri tom skidaju svu odgovornost sa sebe. U ovom slučaju, vođena je kampanja sa ciljem da Janković da ostavku i da se njegova ličnost u potpunosti oblati. Slučaj samoubistva se nikada nije pokazao spornim, niti se to nikada ranije nije pominjalo, a i slučaj je službeno okončan pre više od dvadeset godina, pri čemu se izjasnio i Vrhovni sud. Ono što je još važno jeste to da je zaštitnik prošao kroz sve bezbednosne provere i da je neometano radio svoj posao i pre ove funkcije u OEBS-u. Očigledno je da je stanje ljudskih i građanskih prava u Srbiji zabrinjavajuće, što i pokazuje Jankovićev godišnji izveštaj iz 2014. godine. U tom izveštaju piše da osim kršenja ljudskih prava postoji ozbiljna tortura i pritisak na medije kao što su ukidanje Utiska nedelje. Onda i ne čudi činjenica što se nekome na vlasti nisu svidele ovakve reči, kao ni CESID-ovo istraživanje koje pokazuje da zaštitnik građana uživa mnogo veće poverenje od Vlade.
Zapali smo u tešku situaciju , a svetlo na kraju mračnog tunela vidi samo jedan čovek u Srbiji. Taj isti čovek koji danima govori o nekom boljem sutra, dok narod gubi svaku nadu u neku bolju i svetliju budućnost.
Umorni smo od velikih reči, velikih ciljeva i projekata koji liče na čardak koji nije ni na nebu ni na zemlji. Umorni smo od tabloida koji nam serviraju laži i poluistine i koji direktno narušavaju moralni integritet čoveka, što je i slučaj sa Jankovićem kojeg su hteli da slome. Međutim, on se izjasnio da građanima u Srbiji ne trebaju slomljeni ljudi i slomljene institucije što je dalo nadu da se čak i iz beznadežne situacije može izaći kao pobednik i da se može odbraniti svoj stav, svoja ličnost i svoja profesija.
Ono što je očigledno iz ovog slučaja jeste da je država pokazala da ne veruje institucijama kao što su policija, tužilaštvo i sud, kao ni službama bezbednosti. Predstavnici vlasti su posumnjali u njihov rad i to sve u cilju da sprovedu svoju volju i da sruše čoveka koji ima drugačije političko mišljenje od njih. Svako ko danas u našoj zemlji ima drugačije političke stavove u odnosu na aktuelnu vlast ne može dugo da opstane. Mora ili da se pokori, prikloni i poistoveti sa njima ili će biti sklonjen i uništen. U ovakvoj atmosferi, sve više, svakom od građana koji se bune i kojima se ne dopada sadašnja politička situacija, kako bi pisac Emil Sioran rekao, nedostaje po jedna Sahara gde bi mogao da urla na sav glas. Neistomišljenici sa aktuelnim političarima se danas doživljavaju kao neprijatelji i dospevaju na naslovne strane tabloida koji ih ponižavaju. Pokušaj diskreditacije zaštitnika građana veliki je propust, velika greška i najgori potez nove Vlade, jer se tim postupkom prekršilo ne samo poštovanje nevinosti, pravo na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, već i integritet službene dokumentacije i osporena je pravosnažna sudska odluka u pojedinačnom slučaju.
One man show je trenutno najgledaniji, najemitovaniji i ubedljivo najkomentarisaniji šou u proteklih godinu dana koji nije ni malo zabavan, a koji je sa druge strane brutalan, koji uteruje strah i koji nema nameru da prestane. To je šou koji priznaje samo one koji su mu naklonjeni dok ove druge nemilosrdno pokušava da sruši, a to nije ni malo smešno, složićete se. 

Zvezdana Babel