среда, 30. септембар 2015.



Intervju sa Milanom Boškovićem  
 

 
Sve više je u medijima zastupljen prosek


Sistem vrednosti je do te mere poremećen da danas nije više bitno da li ste vredni, pošteni i čestiti

Milan Bošković je jedan od naših najuspešnijih sportskih komentatora. Posle završenog fakulteta novinarsku karijeru započeo je na BK televiziji, a potom odlazi u sportsku redakciju B92. Dobitnik je nagrade Udruženja sportskih novinara Beograda  kao i nagrade za doprinos novinarstvu kao najbolji teniski novinar. Rekreativno se bavi sportom, voli takmičenja i smatra da još uvek treba da se usavršava I da su mu putovanja dala širinu i da je kroz njih mnogo toga naučio.

Školovali ste se u Beogradu i na Univerzitetskoj školi u Milvokiju, kao i na Ripon Koledžu u Viskonsinu. Koliko Vam je studiranje menadžmenta u sportu pomoglo u Vašoj sportskoj karijeri?

Ne previše, zato što je novinarstvo, iz ugla čoveka koji je u novinarstvu već 19 godina, stvar talenta i zanata. To što će većina vaših kolega početi na fakultetu  ne može da škodi, ali ako oni nemaju osećaj da prepoznaju pravu vest, pravi momenat, da postave pravo pitanje onda to ne vredi. Mislim da mi je više pomoglo okruženje u kojem sam odrastao, činjenica da sam imao roditelje koji su bili visoko obrazovani, da sam se družio sa takvim ljudim, da sam imao prilike da putujem kao mali i da sam naučio da razmisljam. Možete da imate najboljeg studenta medicine, ali ako on nema praksu da operiše, on neće biti dobar doktor i ako ne ume da prepozna određenu bolest, a naučio je sve napamet. U tome je razlika i u novinarstvu. Pomoglo mi je u smislu opšteg obrazovanja, ali ne previše u smislu kvalitetno obavljenog posla.

Karijeru sportskog novinara započeli ste u sportskoj redakciji nekadašnje BK televizije pre 19. godina tačnije 1996.godine. Koja je razlika između komentarisanja biciklizma, košarke, tenisa u odnosu na fudbalske prenose kojima ste pokazali Vaš novinarski talenat?

Pre svega razlika je kako vas doživljavaju ljudi i kakav imidž izgradite tokom svoje karijere. Mislim da su sada već postavljeni neki standardi koji su takvi da ne postoji drastična razlika između komentatora na televizijama. Postoji samo razlika kako će neko da vam predoči informaciju i kako će se predstaviti. Mislim da to nije samo slučaj sa novinarstvom, već i sa drugim poslovima takođe. Razlika je velika što se tiče iskustva vremenom i velika je razlika u značaju određenog događaja. Pogotovo kada je neki događaj kada vas gleda dva, tri miliona ljudi, pola Srbije i vi znate da će svaka vaša greška biti primećena. Sa te strane morate da pružite svoj maksimum. Sve je naravno stvar sazrevanja u poslu kojim se bavite i svakako sam bolji novinar, komentator i prezenter sada nego pre devetnaest godina. To je sasvim prirodno, ali se opet vraćam na početak. Da nije bilo nekog talenta i želje da se uči i da se primećuju te nijanse koje postoje u našem poslu ne bih postigao ovo što sam danas.

U sportsku redakciju B92 došli ste 2003, godine. Te godine počeli su prenosi Lige šampiona koje ste Vi komentarisali. Smatrate li da ste sva znanja i iskustva stekli radeći na BK televiziji, a da ste se samo dodatno usavršili u novoj redakciji?

Mislim da sam sa značajem događaja koji sam radio i ja rastao kao novinar i kao komentator. Da nije bilo tih velikih događaja ne bi bilo ni mene. I to je negde sasvim prirodno i normalno. Neke vam se karte otvore, a neke zatvore, sve je stvar sreće. Te 2003. godine sam sa BK otišao na B92 još kao nedovoljno afirmisan komentator, ali talentovan. Mene je tadašnji urednik B92, a sada Arene Sporta, Zoran Panjković pozvao i to nikada neću zaboraviti. Bio sam u Moldaviji I pratio Crvenu Zvezdu kada me je pozvao. Od 2003. do 2009.godine sam drastično poboljšao svoj rad, mnogo toga sam imao prilike da vidim, jer smo radili sa lica mesta. To je veliko iskustvo i to je to usavršavanje o kojem pričam, a sa kojim malo ko od kolega može da se pohvali. Vremenom sam rastao i dostigao neki nivo koji zadovoljava kriterijume.

Dobitnik ste nagrade Udruženja sportskih novinara Beograda za razvoj sportskog novinarstva 2004.godine. Koliko Vam ta nagrada znači i mislite li da Vam je kao tada mladom novinaru to dalo vetar u leđa?

Svaka nagrada prija i svaka nagrada je priznanje za dobar rad i naravno da mi znači. To je jedan od najlepših momenata u mom životu, kada vas kolege, među kojima ima dosta sujete, izaberu za jednu takvu nagradu. Ponosan sam na to stvarno i pamtim je i dan danas i žao mi je što sebe nisam terao da dodatno napredujem i da bude više nagrada u mojoj karijeri. Svakako će ta nagrada stajati i u mojoj biografiji i na internetu i u mojoj dnevnoj sobi zajedno sa nagradom za doprinos novinarstvu kao najbolji teniski novinar. To je takođe jedno veliko priznanje, s obzirom da postoje samo još dva, tri novinara koji prate tennis i mi svi smo dobili tu nagradu. Mnogo je lep osećaj i to samo može da vas ohrabri.

Izjavili ste jednom prilikom da vam na televiziji najviše smetaju emisije koje degradiraju kulturne vrednosti i utiču na to da se mlade generacije pogrešno usavršavaju. Kakvi sadržaji, po Vašem mišljenju, treba više da se prikazuju na domaćim programima, a da budu korisni za decu i mlade danas?

Mislim da je ta bitka izgubljena. Sistem vrednosti je do te mere poremećen da danas nije bitno da li ste vredni, pošteni i čestiti. Prilagođavaš se širokim narodnim masam, a ne obrnuto I to je osnovni problem. Uvek sam govorio da bih više voleo šer od 8 % sa normalnim kulturnim sadržajima, a ne 15 % sa rijaliti programima. Žao mi je što je tako i žao mi je što sve više kvalitetnih ljudi odlazi iz Srbije. Sve više je u medijima zastupljen prosek, bitno je da se ispuni neka forma,a da li imamo suštinu to je vrlo diskutabilno.

Na Zapadu ne može svako da bude sportski novinar, a u Srbiji je takva situacija da gledaoci, slušaoci i čitaoci često više znaju od neupućenih novinara, od kojih su mnogi i zalutali u ovaj posao. Šta treba da krasi jednog pravog sportskog novinara?

Kao i u bilo kom poslu entuzijazam za početak, spremnost da se krene od nule, da se radi na sebi, da se slušaju ljudi oko sebe koji su dobronamerni ida se prihvati kritika. To što ljudi misle da sve znaju u ovoj zemlji nije odlika samo posla kojim se ja bavim. Ljudi više gledaju tuđa posla, nego svoja. Budi npr. Novak Đoković pa znaj da li je odigrao dobar forhend ili bekhend. Budi prvi u svetu u nečemu, pa onda daj sebi slobodu da komentarišeš. Ljudi su ovde skloni da vređaju I da potcenjuju. Imali smo tu priču sa mostom na Adi ili sa nekim drugim stvarima. Sredi se šetalište pored reke I opet svi negativno pričaju. Retko ćeš u Srbiji čuti od nekog da ti kaže svaka ti čast. Zato mi one nagrade puno znače, jer vas ovde ljudi degradiraju i čekaju svaku vašu grešku.

Bavljenje sportom je jedan od prioriteta u Vašem životu. Izjavili ste da se tada osećate fizički bolje, mirnije i staloženije. Kako podići svest u društvu, kakvo je naše, da se treba više baviti sportom i voditi jedan zdraviji način života?

Klinci se ovde bave sportom i mislim da je to sada više mit da se oni ne bave sportom i da nemamo dovoljno terena i sportskih objekata. Sećam se da su u moje vreme postojala samo četiri terena za košarku. Nama nije smetalo da čekamo da igramo basket, pa smo se družili. Mislim da je čitav svet otišao u jednu krajnost i sve je krajnje površno. Tako je i što se tiče bavljenja sportom i odnosa prema zdravlju. Zaista mislim da su ljudi pre dvadeset, trideset godina bili srećniji i pozitivniji u svakom pogledu. Danas imate fejsbuk I gomilu društvenih mreža za upoznavanje, tako da više nema tog nekog šmeka i šarma među ljudima. Postalo je sve instant i to je takvo vreme. Da li ćemo se u budućnosti vratiti tamo gde smo ranije bili, ne znam. Ja mislim da se ljudi dovoljno bave sportom, ali mislim da su krivci poruke koje stižu iz medija i ta površnost. Mediji su krivi za degradaciju sistema vrednosti ne samo kod nas već i u čitavom svetu.

Pre dve godine na VIP Ski Challenge na Staroj planini izmakla Vam je titula trećeplasiranog. Međutim, trostruki ste dobitnik Telekom Srbija Media Open-a. Koliko Vam znače ta rekreativna učešća u sportu, s obzirom da ona nekad imaju I humanitaran karakter?

Volim da se takmičim i kada se sa prijateljima igram loptom u plićaku ja sebi postavim cilj. Čak eto i kada se bavim najbezazlenijim rekreativnim stvarima moram da se takmičim. Kad vozim auto postavim sebi cilj da ga dovezem za tri sata iz Budimpešte. Što nekada zna da bude nelogično, ali se dešavalo. To je stvar karaktera. To ne može da se promeni, to je u čoveku. Sport mi je ozbiljan ventil u tom smislu da izbacim negativnu energiju i mislim da je mnogo bolje kada vam je teško da se istrčite i dođete kući mirni, staloženi i čiste glave.

Veliki ste optimista i dajete veću prednost delima nego rečima. Na šta ste najviše ponosni i zbog čega smatrate da ste ispunili većinu svojih snova?

Zaista sam, iz ovog ugla, ponosan na činjenicu da nikada nikoga u mom okruženju nećete naći, a da sam mu uradio nešto štetno. Uvek kada sam mogao sam pomogao. Danas, sutra mogu neki da kažu da sam nadobudan, arogantan, ali da nisam loš čovek. To je nešto što nosite iz kuće. Nisam nikome oduzeo novac ili uradio nešto drastično. Naravno, svi mi imamo  priče sa devojčicama, to je normalno. To su ljubavni problemi koji nisu deo ozbiljnog života. Ponosan sam na to što nikada nisam bio zlonameran, čak i kada sam bio u nekim teškim fazama svog života. Ljudi oko mene pričaju da ne mogu ozbiljno da se naljutim, da me bes brzo prođe i da ne znam da se ljutim. To je možda po mene loše, ali sa druge strane mislim da je to jedna lepa osobina.

Volite da čitate knjige is pshologije i da se bavite enigmatikom. Šta je to što je pored sporta Vaša velika strast?

Enigmatikom se najviše zanimam kada sam u avionu, a inače mnogo volim da vidim. Kroz putovanja sam mnogo toga naučio. Mislim da sam malo radio na sebi, u tom smislu da sam imao previše obaveza i da nisam stigao da se posvetim nečemu na način na koji sam mogao. Sada sam logično apsolutno posvećen porodici, ali mislim da sam mogao više, da sam trebao više i žao mi je što sam bio previše površan u mnogim situacijama.

Zvezdana Babel

уторак, 29. септембар 2015.



Интервју са деканом Факултета политичких наука Илијом Вујачићем





Друштвена мисао се развија углавном у кризним временима

Током 70-тих година било је много више сензитивности за уметност и уметнички доживљај живота него што је то данас случај

Илија Вујачић је професор и декан на Факултету политичких наука. На основним академским студијама држи предмет Историја политичких теорија. Области његовог интересовања су му политичке теорије, федерализам, либерализам, а заговорник је економских и либералних идеја. Члан је Центра за либерално-демократске студије и председник његовог Програмског савета.

1.     Рођени сте у Тивту, у Црној Гори. Како је изгледало Ваше детињство и шта је оно најупечатљивије по чему ћете га памтити?
Најупечатљивије је било то да сам био велики читалац. Да сам већ у четвртом, петом и шестом разреду основне школе читао књиге примерене мом узрасту, а онда касније и друга дела, углавном белетристику. Знатан број књига сам ишчитао, што сматрам да је врло значајно. Уопште читање белетристике је важно, чак и за политикологе, јер са читањем добрих дела ми развијамо свој језик, аналитичку способност и оно што је најважније, ми се поистовећујемо са неким јунацима који граде, у извесном смислу, нашу личност. Тада сам нарочито волео књиге које су наглашавале проблем праведности. Морам да напоменем новелу из романтичарског периода Немачке. Она је објављена 1810.године и зове се Михаел КолхасХајнриха фон Клајста. То је новела која говори о борби једног човека за своју правду и који у тој борби за своја права долази до сукоба. Из неких моралних норми он постаје разбојник из свог оправданог гнева према власти која није имала слуха за његова права. Ову новелу је често читао и Кафка.

2.     Студирали сте филозофију на Филозофском факултету у Београду, а дипломирали, магистрирали и докторирали на Факултету политичких наука. У којој мери се филозофија и политика преплићу и да ли сте се као млади угледали на Лајбница и желели да постанете политички филозоф?
Прво да кажем да тај студиј филозофије нисам завршио. Стигао сам негде до треће године, али  то је једно значајно искуство и значајно образовање зато што се у то време на Филозофском факултету развијала једна критичка мисао. Зато што се пуно читало и зато што се добијао један другачији увид у све оно чиме сам се бавио у односу на Факултет политичких наука који је био доста правно-позитивистички оријентисан. За мене је студиј филозофије био значајан и због мог каснијег бављења филозофијом уопште, нарочито за епистемологију и њен однос према политици. Са друге стране, нисам се угледао на Лајбница ни мало, али тада нисам знао чиме ћу се бавити и то је дошло по логици ствари да своја знања из политичке теорије и филозофије усмерим ка питањима која су нормативна.

3.     Области Вашег интерсовања су политичке теорије 17. и 18. века, теорија федерализма, транзитологија, историја и теорија либерализма. Пошто сте заговорник либералних, политичких и економских погледа, како гледате на тренутну друштвену и политичку ситуацију у нашој земљи?
С временом сам видео да су либералне идеје биле у опадању уместо у нарастању. Друго, у нашој земљи од великих очекивања да ће либералне, економске и политичке идеје да завладају мало тога је остало. Тако да не бих могао да кажем да је у нашем транзиционом периоду у последњих двадесет и четири године дошло до неког значајнијег помака у том правцу. Бар не у оном смислу у којем ја очекујем да се развију идеје и пракса слободног тржишта и владавине права и у том смислу бих рекао да доста заостајемо, а то се огледа у смањеној економској ефикасности и другим елементима недовољно остварене демократизације.

4.     Као редовни професор предајете предмет Историја политичких теорија. Истакли сте да она представља незаобилазан склоп идеја, проблема и начина суочавања са њима која конституише саму срж политичке теорије. Који су, по Вашем мишљењу, средишњи проблеми политичке теорије и могу ли се они довести у везу са актуелним проблемима друштва у трензицији?
Наравно да могу. Мислим да су средишњи проблеми оно чему нас учи Историја политичких теорија, да су људи у трагању за алтернативним моделима организовања једно добро уређеног друштва дошли до закључка да је можда и важније да се то друштво заснива на принципима владавине права и ограничене власти него на неким утопијским замислима савршеног друштва. У том смислу мислим да су свакако  историја и теорија конституционализма и владавина права корпус идеја који је најзначајнији, а који можемо извући из Историје политичких теорија, а важни су за актуелно друштво.

5.     Због чега Вам је било важно да студентима укажете на не тако очигледну и неосветљену везу између епистемологије и политике која се провлачи скоро кроз све текстове сакупљене у књизи Политичка теорија”?
Било ми је важно из тог разлога што се показује да ми обично мислимо у неким референцама актуелних политичких идеологија. Хтео сам да покажем и трагао сам за тим шта стоји у основи неких најбаналнијих политичких процеса. Показало се да некада неке врло апстрактне идеје о томе шта је истина и на који начин се стиже до ње, да ли је људски разум свемогућ или је пак ограничен, да ли је људско знање концентрисано у неким свезнајућим појединцима или групама или се ради о једном дисперзираном знању, да то увелико утиче и на то како ће људи идеолошки да мисле и у крајњој линији како ће да се постављају у погледу актуелних процеса у друштву. На тај начин та веза између епистемологије и политике нам показује да морамо често да иза актуелних различитих расправа и идеолошких спорова да тражимо неке темељне епистемолошке ставове.

6.     Изјавили сте једном приликом да у Србији постоји завидна продукција књига у подручју друштвене мисли. У којој мери се политиколози, социолози и филозофи баве проблемима даљег  друштвеног развоја у нашој земљи?
Друштвена мисао, а посебно политичка теорија и политичка филозофија се развијају углавном у кризним временима. То није случајно из тог разлога што кризна времена изазивају код људи потребу да трагају за алтернативним моделима организације друштва и друго што се тада превреднују неке устаљене норме и институције и практично се са једним критичким погледом трага за оним што би могло унапредити друштво уопште. У том смислу у последњих двадесет пет година код нас продукција заиста јесте завидна и друштвена мисао је итекако утицала на тај начин да је рашчишћавала терен онога што је, у извесном смислу, доста замрачено у друштву. Њен допринос и јесте у томе да расветљава и нуди неке оријентире, али сама друштвена мисао не може да руководи друштвом. У сваком случају једна врста идејног и сазнајног орјентисања у актуелној стварности је итекако значајна, јер указује на различите врсте проблема који утичу на друштво у трнзицији.

7.     У Службеном гласникусте засновали едицију Став која објављује дела посвећена актуелним друштвеним проблемима. Зашто сте сматрали да ће објављивањем различитих идеја како преуредити друштво допринети демокртизацији друштва и расправи актуелних друштвених питања?
Зато што мислим да је једино кроз озбиљну критичку расправу, сукобљавање идеја и трагања за бољим аргументима могуће да се налазе нови путеви и организације  друштва и упућивање друштва ка неким значајним и важним орјентирима који ће обезбедити да друштво буде стабилно, просперитетно и наравно да то друштво буде добро уређено. Једино на тај начин ми можемо очекивати да се друштво заиста може кретати у једном правцу изласка из ове транзиционе ситуације. С тим да транзиција није ствар која се једном започне, па се оконча. Мислим да је свако друштво увек у некој транзицији, у некој врсти кризе. Наравно криза је продуктивна, јер се само на тај начин може и вредновати докле смо стигли и где даље треба да идемо.

8.     Факултет политичких наука је прошле године прославио 45 година од оснивања факултетског часописа Политиколог за који сте и Ви својевремно писали. Какве Вас успомене вежу за тај период?
То је био почетак мог студирања на Факултету политичких наука негде средином 70-тих година. Ми смо тада имали један књижевни клуб Корифеј на факултету где је било јако пуно младих песника, есеијиста и будућих књижевника. Ми смо у том књижевном клубу рецитовали, читали своје радове и на неки начин се профилисали у одређеном правцу. Имали смо врло често госте који су били из подручја књижевности, песништва, уопште из уметности и мислим да је тада више поклањано пажње него што је то данас случај. Данас углавном студенти организују неке политичке трибине. Можда би било занимљиво да се сам Политикологоријентише на такав начин. Неко може да каже да смо ми тада бежали у литературу. Ја бих рекао да је тада у то време било много више сензитивности за уметност и уметнички доживљај живота. Данас је другачије време, друкчија су интересовања и другачији мотиви.

9.     Сматрате ли да су млађе генерације у последњих петнаест година мотивисани да проучавају друштвене процесе и у којој мери су они спремни да се прилагођавају друштву у транзицији?
Садашње генерације су већ мало прилагођеније, али генерације рођене 80-тих, које су 90-тих студирале оне нису биле довољно прилагођене. Мислим да је њихово прилагођавање новим условима у друштву, у друштву једне оштре конкуренције, у друштву које је осиромашено, па из тог разлога постоји велики проблем незапослености и неизвености и да њима уопште није лако. Транзиција је један период у коме се сви прилагођавамо сасвим новим условима, а то заиста није лако. То је период где се профилирају неке нове вредности, где постоји велика разлика у односу на време када смо ми били млада генерација која је имала неку врсту извесности. Сада је неизвесност велика, велики је ризик упуштања у било какав посао и не може ни да буде неког великог ентузијазма. Ово јесте један јако тежак период и ми не можемо очекивати од младих људи данас да се баве истим проблемима нити на исти начин као што смо се ми бавили 70-тих и 80-тих година прошлог века.

Звездана Бабел


недеља, 20. септембар 2015.



Сећање на Јована Ћирилова

 
Српска култура је изгубила још једног свог великана. Преминуо је Јован Ћирилов, драматург, бивши управник Југословенског драмског позоришта, један од оснивача и уметнички директор БИТЕФ-а, драмски критичар и колумниста.
Био је човек од покрета, увек радознао да што више сазна, види и прочита. Место га није држало. Волео је брзину,  брзо је мислио и није волео да губи време. Рано је устајао и међу првима је куповао новине. Желео је да од раних јутарњих сати буде обавештен о свему. Мало је спавао, чак ни на сан није хтео да губи време. По речима његових пријатеља и познаника никада није био затечен да спава. Сви су мислили да је он увек будан. И био је. Будан за живот, људе, речи, путовања. Волео је да путује, да се креће, да истражује и проверава. Чак и када је био у Београду, волео је да путује, са једног краја града, на други. Испуњавала га је слобода и ширина. Није волео статичност, ту се није проналазио. У емисији Ћириловна Студиу Б никада није желео да седи. То му је било мрско. Зато се у емисији стајало, шишало, улазило у каду. Све оно несвакидашње и другачије од других, јер је и сам био другачији. За све оно што му је било важно у животу увек је имао времена. Није давао савете људима, јер то није волео. Није волео да намеће себе и своје мишњење, али је увек био ту за своје пријатеље и колеге. Да их саслуша и да као интелектуалац и уметник буде присутан. Присутан и ненаметљив, јер слободу и равноправност никоме није желео да одузме. Био је повучен и одмерен. Зрачио је таквом пристојношћу да би људи, уколико би били непристојни у његовом друштву, испадали смешни.
Књиге су за њега биле благо. Волео је да чита и да пише и увек је говорио да се књиге не позајмљују, јер можда никада неће бити враћене. Оне су му биле вечни пратилац, јер их је увек носио са собом, куповао их је и на својим путовањима, тако да је био и писац и читалац и купац књига. Волео је Пруста, Сервантеса, Хамлета и увек је био окружен литературом, а био је и чест гост на разним књижевним вечерима..
Био је храбар и увек суочен са коначношћу. За време бомбардовања, када су београдске улице биле пусте од страха, он је храбро корачао и у том незвесном времену био је слободан. Када је сазнао да су му лекарски резултати јако лоши и да излечења нема и то је храбро прихватио и носио се са тим. Једино своју болст није могао да истражи и сазна из књига, он је то морао једино, нажалост, да доживи да би знао. Ни на измаку живота није изгубио ентузијазам и жељу за писањем. Писао је и у Земунској болници, у својим последњим данима када се очајнички борио са страшним боловима.


Звездана Бабел

петак, 11. септембар 2015.



Интервју са Мајом Раковиц, власницом Накси радија




Размена искустава и знања је непроцењива ствар

Нове технологије су донеле само још један плус радију и мислим да он заиста има одличну будућност

Маја Раковиц је власница и оснивач Накси радија који je прошле  године прославио 20 година  свог постојања. Образовање и лично усавршавање су јој јако битне ствари у животу, поред своје породице и пријатеља. Велика страст су јој путовања и увек радо одлази на њих и истражује нова места. Много воли Нови Београд где је провела своју младост и где и дан данас живи.

До своје 13.године одрасли сте у Сарајеву, пре него што сте дошли у Београд, у блок 22 на Новом Београду. Како је изгледало Ваше детињство, а потом и младост?
Морам да признам да је за мене био доста трауматичан тај долазак из Сарајева у Београд. Београд је изгледао потпуно другачије, а Нови Београд посебно. Зграда у коју сам се доселила била је окружена грађевинама, радничким баракама, огромном количином блата и ја сам била изненађена, јер Београд није био то што сам очекивала. Друго, живот у Сарајеву је био другачији у то време и јако интересантан. Живела сам у центру града, било је много кафића, био је центар рок музике и увек се нешто дешавало на ту тему. Дошла сам потом у блок 22 на Новом Београду и постала сам ђак пешак. Ишла сам у школу која се тада звала Јосип Броз Тито , а данас се зове Јован Дучић. Била сам осми разред, а у школи није било енглеског језика и ја сам морала да идем у школу Радоје Домановић у блоку 28 до које ми ј требало да пешачим 45 минута, некада и сат времена, уз аутопут. Осми разред је за мене био поприлично трауматичан, али некако су ствари кренуле да иду ка боље. Имала сам привилегију да учествујем у стварању једног новог насеља, односно Новог Београда. Одлично се сећам када је отворен Сава Центар и мојим пријатељима и мени срећи није било краја. Све је раније изгледало много другачије него сада, било је много пешчара и празног простора. Гимназију сам такође уписала на Новом Београду и то Х београдску гиманзију. Ушће је био наш свет и моја младост до 18.године је управо везана за то место. И дан данас живим на Новом Београду и уживам у њему.

Завршили сте социологију и филозофију на Филозофском факултету у Београду, а после сте се бавили и научно- истраживачким радом. Колико је, по Вашем мишљењу, важно да се млади људи усавршавају и имају формално образовање?
Мислим да је то најбитније, шта год ко говорио о свему томе, поготово у последње време, када се чују критике на различите факултете. Мислим да држава не треба никада да дозволи напад ни на коју установу образовања, поготово не на установу високог образовања. Тиме се љуљају темељи свега. Јако је важно завршити факултет и добру средњу школу. Сада много деце имају могућности да заврше факултете, што раније није био случај. Ја сам много волела свој факултет. Друго, било ми је много важно да упишем постдипломске студије. То су битне ствари, да се што више специјализујем, да што више прођем разне семинаре, радионице, курсеве. Негде је мој живот обележило образовање. Увек сам се трудила да пренесем сва своја знања младим људима. Имала сам прилику да се усавршавам у Америци, Енглеској, Немачкој, тамо где су најбоље радио станице. Без образовања и учења нових ствари нема ништа.

1994. године основали сте Накси радио који је прошле године прославио 20 година  свог постојања.У тада економски нестабилној земљи и вођени мишљу будите реални, очекујте неочекивано, колико Вам је било потребно храбрости за такав подухват и како је изгледао развојни пут овог радија?
На самом старту било је много тешко изборити се са онима који су ме много волели, а који су покушавали да ми објасне да то није добар пут. Након факултета јако сам тешко добила посао због борбе за демократију и мог политичког ангажовања. То су тада била таква времена. Рат је направио много тога лошег за целу земљу. Желела сам да започнем нешто своје након мог посла у Савезном центру за статистику. Увек сам јако волела радио и желела сам да отворим радио станицу. Прво сам почела да се бавим истраживањима. Истраживала сам тржиште, јавно мњење и то је био почетни капитал за нешто за шта сам се ја спремала. Од првог тренутка све што сам имала уложила сам у радио. Не само новца, него и свог знања, ентузијазма, љубави, свега онога што човек може да унесе у нешто што много воли.

Радио је и у време телевизије остао значајно средство комуникације и брзо се прилагођавао конкуренцији користећи своје предности. Које су, по Вашем мишљењу, предности радија данас?
Када се појавила телевизија у Америци говорило се да је са радијом готово, да је сахрањен. Међутим, показало се да је то апсолутно нетачно. Људи заправо гледају ТВ у вечерњим сатима, а преко дана живе са радијем. Он је остао пријатељ свима и знате да када седите у канцеларији и када сте у продавници, код фризера, где год да уђете чујете радио у позадини. И то је јако лепа ствар. Када се појавио интернет тек тада се причало да је са радијом готово. Заправо, интернет је био степеница која је помогла радију много. Преко интернета се данас слуша радио. Нове технологије су још један плус радију и зато мислим да он има одличну будућност.

Усавршавали сте се у иностранству и на BBC World Service сте добили непроцењива знања, а познато је да BBC створио опробан и сигуран формат емитовања музике, музичких жеља и телефонског укључења у програм. Какав радио сте Ви желели да створите за београдске слушаоце?
Желела сам да створим један карусел добре воље”. Нешто што када ујутру укључите радио да добијете једну дозу оптимизма, да добијете неопходне информације и не превише приче. Да можете и да се насмејете, али и да можете да чујете озбиљне ствари, али пре свега да чујете добру музику. Покушала сам да направим радио управо по мери слушалаца. Шта воле и шта желе да слушају. Није лако уопште направити добар формат радија. Не можете само набацати неке ствари и причати када и колико хоћете и укључивати свакога. Све то мора да има своја правила, а да нико не примети та правила, осим нас који уређујемо. Најбитнија ствар је да имате довољан број слушалаца који вас воле, којима је то све занимљиво, а да са друге стране можете да продате рекламу од које живите. Тако живе све комерцијалне радио станице. Волим да своја знања поделим са другима, јер што су све радио станице боље у окружењу, то је већа и моја шанса и Накси радија наравно.

Сваке године посећујете Радио дане Европе где размењујете искуства са људима из читаве Европе и света. Каква је ситуација са овим медијем ван граница наше земље и да ли се сматра да је радио медиј будућности, јер пролази кроз све кризе и прилагођава се конкуренцији?
Заиста мислим да је радио медиј будућности, јер је показао за све ове године колико је прилагодљив и колико га људи воле и носе свуда са собом. Слушају га увек и свуда. Негде сам срећна због тога што сваки пут када одем на Радио дане имам прилику да се видим са људима са којима се виђам једанпут годишње, са којима размењујем искуства и које увек зовем да дођу на наше Радио дане Србије и они се увек радо одазову. Наш радио уопште не заостаје за светским радијима и то су велике ствари. Та размена искустава и размена знања је непроцењива ствар. Ви чујете да скоро исте проблеме имају и други и да се и они сусрећу са сличним стварима као и ми овде у Србији. Сви радији на свету су повезани и сви имају исте проблеме и на исти начин их решавају. Имате тај осећај породице, а у кругу породице се увек најлепше осећате.

Волите да путујете и путовања су Ваша велика страст. Такође волите мостове, стихове и људе, а то сте све наследили од  свог оца. Шта је оно што Вас још у животу чини задовољном, срећном и испуњеном особом?
Прво, рад је мени огромна ствар, креативан рад, радио који волим и уопште комуникација са људима. Имам пуно пријатеља  и јако волим да се дружим и волим да путујем. Бирам заиста јако интересантна места за путовање, увек идем колима и бирам места до којих ретко ко други дође. Волим дворце, Провансу, мала места пуна душе која нису толико истражена. Уживам у својој породици и нарочито ми је велика срећа моја унучица Мина. Пријатељи су ми такође вема важна ствар и све што смо старији чини ми се да нам они још више требају.

Звездана Бабел

недеља, 06. септембар 2015.

Intervju sa Aleksandrom Šapićem



Zahvaljujući sportu doživeo sam prelepe životne momente

U životu u zavisnosti od puta koji odaberete nešto dobijete, a nešto izgubite

1.     Odrasli ste na Novom Beogradu I to pored bazena 11.april. Kako je izgledalo Vaše detinjstvo?
 
U novobeogradskom naselju Paviljoni išao sam u osnovnu školu Žikica Jovanović Španac, koja se tada tako zvala, a danas se zove Nadežda Petrović. Moje detinjstvo je izgledalo kao odrastanje svakog drugog dečaka tih godina koji je odrastao na Novom Beogradu. Imao sam jedno lepo I normalno detinjstvo. Bazen 11. april bio mi je blizu kuće I to je bio razlog da krenem da plivam I da se bavim vaterpolom.. Relativno brzo posle toga se on zatvorio. Imao sam sreće da budem u timu gradonačelnika I neko ko je mogao direktno da utiče da taj bazen posle više od dvadeset godina bude opet renoviran. Zatvoren je bio dok sam ja bio klinac, a danas neki novi klinci sa Novog Beograda I Zemuna mogu da ga koriste, da plivaju I da se druže. To mi, moram da priznam, mnogo znači.

2.     Zbog sporta I profesionalnog bavljenja vaterpolom zapostavili ste mladost. Propustili ste ekskurzije I svoj 18. rodjendan. Koliko je teško odreći se tako važnih stvari koje prate odrastanje da bi se uspelo u sportu?

Po mom mišljenju ja nisam ništa zapostavio. Jednostavno tako izgleda život jednog mladog sportiste, nekome kome je sport, pored škole, najvažnija stvar u životu I ne žalim ni zbog čega. Naravno da se propuste rodjendani, ekskurzije, pa čak I maturskoveče, koje sam ja propustio, ali verujem da je to sudbina svih sportista koji ozbiljno žele da se bave sportom. To je bila moja odluka I moje opredeljenje. Zahvaljujući sportu doživeo sam prelepe životne momente. Imao sam priliku da proputujem ceo svet, da upoznam mnogo ljudi I da steknem mnoga životna iskustva I da ostvarim svoj san koji sam imao kada sam počeo da se bavim sportom. U životu, od zavisnosti od puta koji odaberete nešto dobijete, a nešto izgubite.

3.     Svoju sportsku karijeru započeli ste u Vaterpolo Klubu Crvena Zvezda, a završili ste je posle Olimpijskih igara u Pekingu 2008.godine. Smatrate li sebe najuspešnijim sportistom kako su Vas drugi proglasili?

Da, počeo sam u Crvenoj Zvezdi na 11.aprilu I najveći deo početne karijere sam proveo tamo. Kasnije sam završio u Vaterpolo Klubu Bečej, jer je Zvezda sticajem okolnosti ostala bez tog bazena I imala dosta problema. Ne volim preterano da pričam o svojoj karijeri I onome što sam bio I da li sam bio najbolji.  To je na drugima da ocene. Ja sam se trudio da svakom treningu pristupam kao da je prvi I poslednji I tako sam I završio svoju sportsku karijeru, na jedan častan I pošten način. Po mišljenju drugih, ali I ja to mislim takodje, zahvaljujući svojim fizičkim sposobnostima mogao sam da igram još nekih pet, šest godina. U trenutku kada sam shvatio da sam se malo umorio od svega, pre svega psihički, tada sam odlučio da prekinem.

4.     Šta Vas je navelo da nakon dugogodišnjeg života I rada u inostranstvu I sportske karijere započnete rad u politici?

Iako se to suštinski zove politika, ali ono čime sam se bavio u poslednjih pet, šest godina u praksi baš I nije neka politika, to je realan život. Ja sam radio kao pomoćnik gradonačelnika u kabinetu I već sam skoro tri godine predsednik opštine Novi Beograd. Uglavnom sam radio na uredjivanju parkova I životne sredine, na komunikaciji sa decom I penzionerima, u pokušaju pravljenja projekata koji će njima život da oplemeni I upotpuni. Imao sam prilike da proputujem ceo svet I mislio sam da svom gradu mogu da pomognem I to je razlog zbog čega sam želeo da se uključim u politiku. Ponosan sam na sve što sam uradio do sad I trudiću se da dokle god budem imao prilike na taj način da se bavim politikom to I radim.

5.     Bili ste pomoćnik gradonačelnika Beograda, a sada ste predsednik opštine Novi Beograd. Koliko je teško jednom bivšem sportisti da se nosi sa zahtevnom političkom funkcijom?

Imam neka svoja  životna pravila da nevezano čime se bavio od toga odstupiti neću. Ako to u ovom poslu bude uslov da ne mogu da uspem zato što neću odustati od svojih životnih principa, pa nemam sa tim problem. Nekako sam odlučio da život živim kako sam ga živeo I ranije, a to je da mogu svakoga da pogledam u oči. Trudim se da na najbolji mogući način gradim sve što je do mene. Onoliko koliko mogu, bez obzira na mali budžet opštine, trudim se da pomognem I da olakšam ljudima život I da malim stvarima oplemenim I unesem radost. Nisam nikada sebe doživljavao kao političara I nekoga ko se bavi velikom politikom. Mislim da ta vrsta posla traži jedno ponašanje na koje ja nisam spreman.

  1. Koji su, po Vama, najznačajniji projekti koje je opština Novi Beograd ostvarila tokom Vašeg mandata, a koji su budući projekti koje možemo očekivati?

Opština Novi Beograd je uradila puno stvari u poslednjih tri godine. Mi smo, pre svega, jedina opština u Beogradu I u Srbiji koja je ostvarila više od dvadeset besplatnih programa. Prvo za naše najmladje. Sve vanškolske aktivnosti koje roditelji treba da plaćaju kod nas deca mogu besplatno da pohadjaju. U našem servisnom centru Novobeogradjani mogu da otvore karticu našeg novobeogradskog kluba sa kojom imaju jako puno popusta za razne vrste proizvoda. Za penzionere imamo posebne programe od zdravstvenih pregleda preko izleta I raznoraznih druženja. Puno projekata smo pokrenuli. Sledeće godine će opština Novi Beograd finansirati dosta teretana na otvorenom, uredjivanje parkova, PET centara I ostalih stvari koje će Novobeogradjanima olakšati život. Nadam se da će projekat razmene djaka dobiti zamaha  I da će sledeće godine veliki broj gradova biti uključen I ja sam spreman da zamolim gradonačelnika I grad Beograd da se pridruže I podrže ovaj naš projekat.

7.     Na  održanoj konferenciji DIGITAL 2014 u Hajatu izjavili ste da društvene mreže I pored mnogih benefita donose veliku opasnost od raznih vrsta zavisnosti I gubljenja osećaja za realan život. Koji je Vaš savet mladim ljudima kako bi manje provodili vremena pored kompjutera I interneta?

Teško je da savetujete mlade ljude, jer šta god mi pričali oni će se ponašati u skladu sa svojim okruženjem I pravilima koje im sredina nameće. Mi živimo u vremenu kada su društvene mreže I visoka tehnologija deo našeg života. Roditelji su pre deset, petnaest godina kažnjavali svoju decu tako što su im branili da izlaze napolje I terali ih da ostanu kod kuće I uče, a danas ih kažnjavaju tako što im brane da sede kod kuće ispred kompjutera I  teraju ih napolje. Na toj konferenciji sam rekao da nije dobro ni braniti, jer da deca I roditelji moraju da budu svesni da su društvene mreže virtuelni svetovi I da nijednog trenutka ne treba da zaborave realan život I da je prava komunikacija sa ljudima najvažnija. Koliko god da se tehnologija dalje razvija to nikada ne treba zaboraviti Svaka porodica I roditelj treba da pokuša da objasni svom detetu da u svemu treba imati mere. Ako uspemo da zadržimo meru u svemu onda se I lakše prolazi kroz život.

Zvezdana Babel