Ekonomska situacija u Kini

Kina je velika i odgovorna zemlja u razvoju. Učesnik je današnjeg međunarodnog sistema i trudi se da jača bilateralnu i multiratelarnu saradnju oko pitanja koja se tiču energije. Ono što je važno jeste to da Kina održava dobru saradnju i odnose sa više od deset međuvladinih i nevladinih organizacija, a među njima je i UNEP(Program Ujedinjenih nacija za zaštitu prirodne sredine). Ima veliki značaj i po siromašne zemlje u razvoju, kao što su Afrika i Latinska Amerika, a kineska pomoć odlazi u ukupno sto dvadeset i jednu zemlju. U trideset zemalja Azije, u pedeset jednu u Africi, devet u Okeaniji, devetnaest u Latinskoj Americi i Karibima i dvanaest u Evropi. Kina je velika svetska sila koja sarađuje i sa Rusijom i Amerikom i koja se opredelila za izgradnju jednog mirnog i harmoničnog globalnog okruženja u kojem će biti prosperiteta za sve. Može se reći da su budućnost i sudbina Kine blisko povezani sa budućnošću i sudbinom sveta. Kineski lideri su svesni činjenice da razvoj njihove zemlje dovodi do nezadovoljstva u nekim zemljama Zapada. Međutim, Kina se u poslednje dve godine suočava sa padom BDP-a (bruto domaćeg proizvoda) i sa usporenijim ekonomskim razvojem. Zbog toga su lideri odlučili da uvedu reforme u ekonomski sistem koje su, iako oštre, neophodne da bi ova zemlja opet stala na noge i da bi kineska privreda opet cvetala. Te suštinske promene su oslobođanje kamatnih stopa, popuštanje kontrole nad državnim monopolima i nad protokom novca preko granice. To će na kratke staze udaljiti Kinu od modela Vladinog ulaganja, ali će je dugoročno spasiti da ne dođe do sloma sistema. Ono što je važno, Vlada je uvela porez na imovinu na nivou cele države, što je postalo novi izvor prihoda, a banke su prihvatile šemu depozitnog osiguranja što znači zaštitu u slučaju bankrota banke.

Bruto domaći proizvod(BDP) je bio stimulisan  na način da se novac pozajmljuje iz finansijskog sistema, a kojem je nedostajala transparentnost. Ova godina je veoma turbulentna za kineske finansije. Došlo je do krize na tržištu nekretnina zbog završetka radova na brojnim stambenim objektima. Vlada je otvorena za međunarodne saradnje, dolazi do napretka u preduzetništvu, kao i do inovacija na tržištu. Prioriteti su zapošljavanje, visina zarada i životna sredina, a tržišne reforme se sprovode kako bi se ubrzao prelazak na održivi model rasta koji će pokrenuti inovacije i poljoprivredu. Kinezi se veoma trude da osiguraju bolju dostupnost roba i usluga, jer to doprinosi većoj potražnji i boljem kvalitetu života.

Kina je poznata po tehnološkim inovacijama i ulaganjima u toj sferi. To što je ekonomija u usporenijoj fazi nije uticalo na ambiciozne planove koje ova zemlja ima što se tiče izgradnje svemirske stanice i slanje prve osobe na Mesec za deceniju ili dve. Takođe, povećava se i broj internet korisnika, pa je ukupan broj nadmašio čak i SAD i Japan. Vrednost kineske ekonomije procenjuje se na deset bilijardi dolara i političari su shvatili da oslanjanje samo na investicije i izvoz nije održivo. Zbog toga su odabrali strukturne reforme i odoleli su iskušenjima kvantitativnih olakšica i konkruetne devalvacije valute.

Kina više ne može da se oslanja samo na izvoz i mora da ima fokus na domaću potrošnju i na investicije privatnog sektora. Došlo je do toga da se ova zemlja suočava sa najnižom stopom rasta još od događaja na trgu Tjenanmenu u Pekingu 1989-1990.godine, kada je došlo do masakra zbog protesta u ime demokratije i ljudskih prava koje su predvodili studenti, a trajali su punih sedam nedelja.

Kina je zemlja za koju govore da je svetska fabrika i jedna od najvećih sila na svetu i njena moć se postepeno uvećava bez obzira na ekonomski pad. Međutim, u septembru ove godine doći će do zakonodavnih izbora na kojima će se između ostalog raspravljati i o opravku kineske ekonomije i rastu BDP-a.

Američko-kineska saradnja

Svet se suočava sa velikim problemima i izazovima kao što su zaštita životne sredine i globalni privredni rast. Sve je više zemalja koje uočavaju da se mnoge stvari ne mogu rešiti bez saradnje između Kine i Amerike, bez obzira na njihovu međusobnu netrpeljivost. Iako su suočeni sa ekonomskim, društvenim i institucionalnim rizicima ove zemlje ne bi smele da jedna u drugoj vide najveći spoljni problem. Krajem 2012.godine u kineskom javnom mnjenju  vladala je velika netrpeljivost prema američkoj državnoj kancelarki Hilari Klinton. Jedan od kineskih analitičara rekao je za nju da je ona samo gost, da ne uvažava Kineze i da prijateljstva između te dve zemlje ne može da postoji. Ti zategnuti odnosi postoje i dan danas.

Srpsko-kineska saradnja

Naša zemlja sa Kinom ima dobre i prijateljske odnose, pogotovo što smo mi i strateški partneri sa njom. Prijateljstvo se pokazalo i prošle godine kada smo zajedno proslavili sedamdeset godina pobede nad fašizmom. Srbija ima principijalnu podršku teritorijalnom integritetu i postizanju dogovora putem dijaloga. Kina je spremna da podrži i nove projekte i nove kompanije i da učestvuje u njima. Ono što je najnovije je to da će upravo Kina da kupi železaru u Smederu i da je učini jednom od najmodernijih u Evropi, a razgovara se i o tome da će biti potpisan ugovor za izgradnju deonice Koridora 11 od Surčina do Obrenovca.

Što se tiče uvoza i izvoza u Kini postoji interes za poljoprivredno-prehrambene proizvode iz Srbije kao što su žitarice, meso, smrznuto voće i vino i proizvode crne i obojene metalurgije.

Srbija iz Kine uvozi telefone, računare, polietilen, delove mašina i računarske opreme, kao i obuću i odeću. Međutim, postoji podatak da naša zemlja generalno malo izvozi u Kinu i da se nalazi na čak sto pedeset i petom mestu po izvozu i da treba poboljšati tu poziciju, pre svega sa kvalitetnim proizvodima i nastavljanjem saradnje i prijateljstva i u narednom periodu.

Intervju sa Brankom Dragašem

Novac je kao krv, ne sme da stoji i mora da se okreće

’’Više se potroši za zatvore, nego za kulturu i to govori o našoj propasti, jer nema prave kulturne politike’’

Branko Dragaš je istaknuti ekonomista i direktor Balkan Business Centra. Bio je prvi predsednik privatne banke u Jugoistočnoj Evropi, a sa grupom saradnika osnovao je devedesetih godina Credibel banku koju je kasnije srušio Miloševićev režim. Radio je u Jugobanci koja je učestvovala u finansiranju, između ostalih kompanija, železare u Smederevu.  Politika ga nikad nije zanimala, ali je bio lični savetnik pokojnog Zorana Đinđića i njegov finansijer. Učestvovao je u osnivanju fondacije ''Borislav Pekić’’, a njegovo delo ’’Zlatno runo’’ preporučuje svim mladim ljudima da pročitaju. Zabranjen je u medijima zbog njegovih iskrenih stavova o politici, društvu i kulturi. Njegov moto i rečenica kojom se svakodnevno vodi jeste da ljudi ne treba da dolaze sa problemima nego sa rešenjima.

Gospodine Dragaš, 1982. godine završili ste Ekonomski fakultet smer ’’Ekonomska teorija’’, a već dve godine kasnije počeli ste da radite u državnoj banci na tržištu novca. Kakvu ste tada imali strategiju kada ste uspeli da razvijete posao od sto miliona mesečnog obrta kapitala?

Slučajno sam se zaposlio u Jugobanci preko konkursa i moja namera je bila da radim u privredi, na tržištu, ali bankarstvo je tada bilo nedovoljno razvijeno u smislu postojanja institucionalnog finansijskog tržišta, jer nije bilo berze. Spletom potpuno slučajnih okolnosti sam počeo da radim baš u banci, jer sam imao ekonomsko obrazovanje makroekonomiste i meni se svidelo da razvijam jedan takav posao. Počeo sam od nule, prošao sam čitav bankarski zanat, od šaltera do velikih ugovora. Banka je bila jedna ozbiljna  finansijska ustanova. Radio sam na odeljenju tržišta novca, hartija od vrednosti i međubankarskih odnosa. U Jugobanci sam radio do 5.decembra 1989.godine i nijednom nisam išao na godišnji odmor i razvio sam posao od sto miliona dolara dnevnog prometa. Novac je kao krv, on ne sme da stoji, mora da se neprestalno okreće, da struji i gradi privredu, ja sam to na vreme shvatio i bio sam zato profesionalan, pedantan, tačan i disciplinovan na finansijskom tržištu. Želeo sam  da razvijem nešto što nije postojalo na finansijskom tržištu tadašnje Jugoslavije i tako sam svojom marljivošću, preciznošću, disciplinom i odgovornošću izgradio ime i ugled jednog mladog stručnjaka i postao poznat na velikom jugoslovenskom finansijskom tržištu.

Bili ste prinuđeni da napustite državnu banku 1989. godine zbog političkih pritisaka i te iste godine učestvovali ste u formiranju opozicije u Srbiji i u njenom finansiranju. Kako je izgledala ekonomska i politička situacija 90-tih godina?

To su bila druga vremena. Rušio se socijalistički sistem i počela je tranzicija.Tada nijednog direktora niste smeli da oslovljavate sa gospodine, već sa druže i niko nije verovao, recimo, da može da postoji privatna banka i da banka može da se reklamira.  Banke su bili socijalistički dinosaursi i teško su prihvatale tržišne novine. Meni se tako otvorio ogroman prostor za plasman mojih poslovnih ideja. Ti socijalistički principi su baš bili zaostali i trebalo je napraviti neki sledeći, novi korak. Možete u štampi tih devedesetih godina da nađete mnogo tekstova, intervjua i mojih nastupa koji su govorili o tržištu, berzi, akcijama, akcionarstvu i iznosio sam političko-ekonomska konkretna rešenja šta treba u društvu da se radi. Nažalost, ostao sam potpuno usamljen u toj želji da se modernizuje društvo i sruši totalitarizam.  Mi smo potpuno otišli u suprotnom pravcu od svih onih mojih predloga i tako je počela naša propast. Istorijski gledano, Milošević je potpuno promašio pravac kretanja te 1989.godine. Padom Berlinskog zida sve se menja. Predlagao sam tada da se brzo oslobodimo socijalizma i da idemo na jedan moderni, narodni kapitalizam, koji bi se zasnivao na akcionarstvu svih građana.Predlagao sam da se mi ,Srbi ,prvi otcepimo od Jugoslavije, ali da ona ostane kao konfederacija, ali da svako plaća svoje napravljene račune i svoje dugove da vraća. Međutim, sve te moje ideje, koje sam predlagao političarima, bile su brzo odbačene. Umesto da devetog marta 1991.godine srušimo despota Miloševića i da krenemo u brzi privredni razvoj, mi smo to učinili tek devet godina kasnije 2000.godine. Predlagao sam tada da vodimo ljubav, umesto rata i da pravimo pare, umesto da se ubijamo.

Sa grupom saradnika osnovali ste 1992.godine Credibel banku koja je imala dobru strategiju i profesionalan pristup, ali ju je režim uništio četiri godine kasnije. Zbog čega se to dogodilo?

Posle razlaza sa vlasnicima Karić banke osnovali smo, uz pomoć privrednika, Credibel banku i vrlo brzo smo imali dvadeset sedam firmi po svetu i dvadeset u Srbiji, radili smo vrhunski profesionalno i radno vreme nam je bilo non-stop. Strategija je bila odlična i bili smo podrška firmama za izvoz svega što je Srbija tada izvozila na strana tržišta. Sedište naših kompanija po svetu, zbog uvedenih sankcija,  bilo nam je u Cirihu, tako da smo na taj način omogućavali srpskoj privredi da , zaobilaznim putem, izađe sa svojom robom na tržišta u svetu. Sve je išlo dobro, banka i firme su dobro poslovale, ali zbog mog javnog stava o stanju u društvu sukobio sam se sa totalitarnim režimom, odbio sam bilo kakvu saradnju sa njima, jer sam video da to sve ide u propast, pa me je to dovelo u nemilost. Od strane režima bio sam etiketiran kao jedan od važnih ljudi  opozicije, pa je zbog toga usledila njegova represija prema meni i uništavanje moje banke. Zagovarao sam jedan potpuno nov politički i ekonomski sistem, koji se fundamentalno razlikovao od socijalističkog i komunističkog sistema, kritikovao sam nacionalsocijalizam i profesionalne Srbe, koji su zarađivali na nacionalnoj tragediji,pa je zbog mog finansiranja Demokratske stranke i Zorana Đinđića usledio  konačan sukob sa tadašnjim režimom,  odbio sam sve ponude režima, nisam hteo da se prodam i nisam pristao na bilo kakvu saradnju sa njima. Rekao sam da taj režim mora da ide na istorijsko smetlište i tako se i desilo,nažalost, prilično kasno tek 5.oktobra 2000.godine. U poslednjih trideset godina  mog javnog rada, sve sam strateške događaje  tačno predvideo, nudio sam druga rešenja, pobunio sam se iskreno i otvoreno, smatrao sam da je to moja rodoljubiva i intelektualna obaveza, ali vreme kada sam progovorio o svemu nije bilo pogodno i tako sam surovo kažnjen za moj javni nastup. Činjenica da sam i danas zabranjen, najbolje govori da još uvek živimo u totalitarnom ustrojstvu društva. Danas su sve bivše jugoslovenske države, gde imam puno prijatelja i gde poslujem, deset puta više zaduženije nego u godinama raspada, Jugoslavija je dugovala 20 milijardi dolara, dok je danas zaduženost preko dvesta dvadeset milijardi evra, što  je dokaz jedne potpuno promašene i ekonomske i društvene politike koja je dovela do  kraha i sloma nacionalnih država.

Prošle godine ste napisali da građane Srbije treba finansijski obrazovati i da biste od vrtića do fakulteta uveli finansijsko opismenjavanje dece. U čemu još vidite spas srpske ekonomije i napredak naše zemlje?

Po američkom istraživanju iz 2013.godine, ljudi stari izmeđi dvadeset pet i šezdeset pet godina, čak 65% Amerikanaca je finansijski potpuno nepismeno. Moramo da učimo građane o tome šta je novac i kako se radi sa novcem, mislim da je 95% našeg naroda u tome potpuno nepismeno, jer da nije tako ne bi se potpisivali ugovori sa valutnim klauzulama, koji se vezuju za evro, da bi evro vezali za švajcarac. Znanje o finansijama i primena finansijskih znanja je finansijska lična higijena za svakog slobodnog građanina jedne zajednice. Tamo gde počinje prihod-rashod, tamo počinje matematika, logika i ekonomija. Tamo gde nema prihoda i rashoda to je onda parazitski sistem nevladinih organizacija i političara, koji ne polažu nikome račune i koji voluntiristički vladaju društvom. Prihod se ostvaruje na osnovu neke robe i usluge, a rashod na osnovu svih nastalih troškova. To je osnov ekonomije, koga nisu naučili oni što upravljaju državom.Situacija je dana potpuno dramatična u Srbiji, nagomilani gubici u privredi su 12,56 milijardi evra, dok je ukupan kapital privrede svega 4,9 milijardi evra i jedini sam ekonomista u čitavoj regiji koji se zalaže za programirani bankrot.  Bankrot je podvlačenje crte, otrežnjenje, promena svesti, promena načina ponašanja i suočavanje sa realnošću. Programirani bankrot treba da nas spasi od daljeg zaduživanja, jer nas je ova vlast od 2012.godine do danas zadužila za jedanaest milijardi evra i nastavljaju i dalje da nas zadužuju. Naša spoljna zaduženost je preko dvadest osam milijardi evra, a naš javni dug je preko dvadest pet milijardi evra. Sa takvim stanjem mi ulazimo u nekontrolisani bankrot, koji može da dovede, ukoliko se nastavi ovaj cirkus u politici i zabijanje glave građana u pesak, do opasnog građanskog rata. Zalažem se za otvaranje medija, stvaranje novog političkog i ekonomskog programa, rušenja totalitarnog sistema, razvoja direktne demokratije, ukidanje političara kao relikta prošlosti, koji nam ne trebaju u elektronskom dobu, zalažem se za Vladu nacionalnog spasa, sastavljenu od iskusnih, stručnih i poštenih ljudi iz Srbije i rasejanja, zalažem se da se objavi pravo stanje finasija Srbije i da svi građani znaju o svim deficitima koji postoje.

Ministarstvo kulture i informisanja objavilo je rezultate konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata u 2016.godini u oblastima kulturnog nasleđa i savremenog stvaralaštva koji su izazvali niz reakcija u javnosti. Kako vidite stanje srpske kulture i koja su rešenja za njen oporavak?

Nema društvenog razvoja jedne države bez razvoja kulture. Izdvajanjem od 0,61% za kulturu je katastrofa. U ekonomskom programu, koji nudim građanima Srbije, mora se izdvajati minimum  dva posto, povećanje mora da bude odmah, ali za ozbiljan napredak kulture mora da se izdvaja do pet odsto. Mi samo iz turizma možemo da uzimamo milijarde evra na svim istorijskim resursima koje posedujemo, jer smo mi prva evropska civilizacija i  imamo prvu svetsku pismenost, ali to niko iz vlasti ne zna da realizuje jer su primitivci i diletantni, stide se što su Srbi i prihvataju smeće potrošačke civilizacije u raspadu.Srpsko srednjovekovno slikarstvo je predrenesansno. Kultura mora prvo da se budžetski ojača. Mi nemamo nijedan film o Kralju Bodinu, Stefanu Nemanji, Svetom Savi, Dečanskom, Kraljeviću Marku, Konstantinu XI Dragašu,  Stefanu Lazareviću, Đurađu Brankoviću, grofu Savi Vladisavljeviću Rogozincu i mnogim drugima, koji su uzdigli našu kulturu. Mi ne možemo bez kulturnog identiteta da opstanemo.Mi danas imamo u medijima i javnosti jedno  divljaštvo, jedan diluvijalni primitivizam, tupost, bezobraluk, vulgarnost i kosmičko neznanje i glupost o nama samima, jer nema prave kulturne politike. Više se izdvaja za zatvore, što reče književnik Dejan Simonović, nego za kulturu i to govori o našoj potpunoj propasti.

Jednom prilikom ste izjavili da ste bankarstvo učili od Balzaka, a volite Pekića, Krležu, Dostojevskog, Servantesa, Tomasa Mana, Frojda i mnoge druge pisce. Koliko su Vam književnost i literatura pomogli u svakodnevnom životu i šta za Vas predstavlja pisanje?

Učio sam od Balzaka bankarstvo, dok Pekićevo ’’Zlatno runo’’ preporučujem svim studentima da ga pročitaju. Literatura i književnost daje suštinu života. Ne možete se baviti jednom uskom delatnošću kao što je bankarstvo ili investicijama, ako ne znate kakav je mentalitet nekog naroda, kakva je kultura, kakvi su društveni odnosi, a to celovito znanje jedino može da nam donese književnost. Frojd, Jung, Adler i From su mi pomogli u biznisu da posle nekoliko minuta procenim ljude na osnovu gestikulacije, govora i načina kako se ponašaju. Teško je pregovarati sa Rusima ako niste pročitali Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja, Bulgakova ili Čehova, pa sve do ove nove ruske literature Peljevina i Prilepina, ako ne znate njihovu istoriju i tradiciju. Čovek nije samo goli interes, komision, kamatni prinos i profitna stopa, kako su neoliberali pokušali čovečanstvo da okuju, nego je čovek misaono, duševno i duhovno biće. Novac nije smisao života, već sredstvo za život, a smisao života je nešto sasvim drugo, nešto što se može ostvariti i  nalazi se u duhovnoj sferi.

Kritikujete neoliberalizam u Srbiji i povodom toga ste objavili knjigu ''Kuda ide Srbija''. Po Vašem mišljenju probleme ne treba izbegavati, već ih rešavati. Kuda mi kao zemlja idemo i koja rešenja su nam neopohodna da bi se oporavili od problema?

Mi smo promašili pravac kretanja. Idemo u siguran  ekonomski bankrot i dužničko porobljavanje države i građana, dok mladi ljudi odlaze iz zemlje u kojoj vide samo nesreću i bedu. Ovakvim daljem propadanjem mi Srbi ćemo, manje-više, nestati za sto godina. Imamo tri rešenja. Da izvršimo kolektivno ubistvo, jer sigurno nestaje, pa možemo tu muku skratiti, da se preselimo odavde na neko bolje mesto, gde nećemo toliko da stradamo, a treće rešenje, koje ja nudim decenijama unazad, jeste da se organizujemo i da napravimo uređenu i bogatu državu i da građanima donesemo slobodu i blagostanje.Glavni krivci za sve što nam se dešava smo mi sami. Niko nam drugi nije kriv. Zapamtite! Mi sami smo krivi za sve što nam se dogodilo. Mora doći do otrežnjenja i moji nastupi u javnosti, računajući i ovaj, usmereni su sa ciljem da moje ideje dođe do mladih ljudi i da oni vide da nije sve izgubljeno, da ima rešenja i da ima ljudi koji su čestiti, pošteni, radni i duhovno i moralno uzvišeni. Zadatak moje generacije je da se zaustavi sve dosadašnje negativne trendove u društvu, da izađemo sa konkretnim i operativnim rešenjima, da okupimo ljude koji mogu da nose novu istorijsku ideju i da pokažemo da postoji u našem narodu prosvećena elita koja može spasiti državu i naciju od dalje propasti. Verujem u drevnu snagu našeg naroda i verujem da će, posle programiranog bankrota i podvlačenja crte, početi preobražaj našeg društva.

Imate zabranu da gostujete na nacionalnim medijima i diskredituju Vas u javnosti zbog Vaših ideja koje mogu biti opasne po režim. Kako vidite štampane i elektronske medije u Srbiji i novinarstvo kao profesiju?

Ono što je mene porazilo jeste krah demokratskog potencijala u društvu. Ljudi žive  pod nekim ucenama, strahom , dok su se intelektualci  povukli, jer u ovo političko blato neće da ulaze. Mediji služe za pravljenje tog blata. Čast izuzecima, ali 98% medija učestvuje u tome. Međutim, sve će ovo proći.Naša deca će se svemu ovome čuditi. Neće verovati da su takvi glupani i skotovi vladali Srbijom. Neće verovati da su mnogi ćutali i da su gledali neka svoja sitna posla. Ja se zalažem za rušenje totalitarizma i za to da donesemo slobodu građanima, da oslobodimo monopolisano tržište i da pobedi moralni princip nad pohlepom političara i njihovih stranaka. Vremena su se promenila, mi živimo u digitalnom dobu i predlažem da pređemo na digitalnu demokratiju. Mediji su samo preslikani iz neoliberalnog koncepta, porobljeni su i rade samo za interese multinacionalnih kompanija. Svi mediji u Srbiji moraju da budu slobodni. Kada mediji budu slobodni, onda ja više neću biti zabranjen.

Šta mislite o Zoranu Đinđiću i kako ocenjujete njegovo delo i doprinos u demokratskim promenama u Srbiji?

Mi smo dugo bili na istom istorijskom zadatku koji se zvao - rušenje totalitarnog Miloševićevog režima i stvaranje demokratskog društva u Srbiji. Iako smo bili potpuno dva različita principa, dve različite energije i imali smo dva različita pogleda na politiku, nas je, ipak, spojila ista želja.  Druga istorijska ličnost, pored Miloševića, koja je imala istorijsku priliku da modernizuje Srbiju i da nas spasi sadašnje propasti i svega što danas preživljavamo, bio je pokojni Đinđić, ali on to nije shvatio i nije imao istorijski kapacitet da odigra tu veliku istorijsku ulogu. On je imao bolju istorijsku poziciju i dobio je podršku razvijenog sveta, kao i svih nas građana, koji su bili željni slobode i boljeg života, ali je on, nažalost, sve upropastio. Pomogao sam mu na samom početku, bio sam njegov lični spoljni savetnik, verujući da možemo iz temelja promeniti Srbiju, obišao sam, zajedno sa svojim stručnim timom, za tri meseca čitavu Srbiju i stavili smo  na sto premijeru  4,5 milijardi projekata za pokretanje proizvodnje i izneli, konkretan i operativan, ekonomski program za pokretanje domaće proizvodnje.Sve je bilo uzalud. Naš Program za spas Srbije iz 1999 godine, najbolji državotvorni program u XX veku, Đinđić je bacio u korpu za otpatke. Prihvatio je poguban neoliberalni koncept i tako je sebe doveo do propasti. On je hteo, nekoliko meseci pred streljanje, shvativši da je pogrešio pravac kretanja, da napravi istorijski zaokret, ali bilo je prekasno.Nisu hteli da ga puste da izađe iz tog vrzinog kola propsti. Ubila ga je njegova pohlepa i sujeta. Nezrelost i površnost.To je bio njegov najveći problem. Ponela ga je totalitarna vlasti i kada je hteo da iz nje izađe ,oni, koji su imali interese da se takav neoliberalni koncept nastavi, odlučili su ga likvidiraju.

Kako ocenjujete stanje na Kosovu danas i da li će Srbija biti primorana da prizna i prihvati faktičko stanje-njegovu punu nezavisnost?

Albanci su u jednom velikom istorijskom napretku i napraviće, podržani Vašingtonom i Briselom, Veliku Albaniju, kako bi se Srbi, kao remetilački faktor na Balkanu, napokon porazili. Međutim, oni imaju velike nevolje u tom svom ujedinjavanju, jer veliki broj ljudi zbog NATO bombardovanja oboleva od karcinoma, umiru, iseljavaju se, kriminalne grupacije kontrolišu društvo, sve veće je siromaštvo i nezadovoljstvo opljačkanog i prevarenog naroda. Čitava politika Srbije prema Kosovu je, prema mom mišljenju, bila potpuno pogrešna čitav XX vek. O tome sam toliko pisao i od 1981. nudio sam praktična rešenja. Sve je to zabranjivano. Šta treba danas da uradimo? Telegrafski kratko. Trebamo odmah da odustanemo od Briselskog sporazuma, moramo da napustimo pogrešan put ka Evropskoj uniji, vratiti pitanje Kosova u UN, odbiti dalje pregovore sa Prištinom i Briselom, napraviti investicije naše države na opštinama gde žive Srbi,  uvesti vojni rok ponovo, naoružati se uz pomoć Rusije, napraviti veliku rusku bazu u Vranju,  organizovati Teritorijalno odbranu da možemo milion ljudi da dignemo na oružje, kako bismo odbranili svoju slobodu i spremno dočekali nove sukobe na Balkanu, sve ljude koji su bili povezani sa kriminalom na Kosovu i koji su uzimali ogromne količine novca treba pohapsiti i konfiskovati im imovinu. Ko to može da uradi? Samo novi ljudi koji budu vodili Srbiju. 

Intervju sa Nenadom Čalukovićem

 

Da je Đinđić ostao živ ubeđen sam da bi nam kao državi bilo bolje

“Tijanić je ostavio veliki trag u srpskom novinarstvu i uvek mi je bilo izazov raditi sa njim, jer mi je bio misterija”

Nenad Čaluković je politički novinar Nedeljnika koji je svoju novinarsku karijeru započeo u Telegrafu kod Slavka Ćuruvije. Zainteresovao se za politiku da bi iskazao svoj bunt prema Miloševiću. Radio je i u Blicu, Novostima i Presu. Intervjue sa političarima radi da bi stekao što jasniju sliku o njima i upoznao njihov život van medija. Uradio je razgovore sa  svim važnim ljudima iz sveta politike, ali intervjue koje posebno pamti su sa pokojnim Aleksandrom Tijanićem i Miodragom Petrovićem Čkaljom neposredno pred njihovu smrt. 

Rođeni ste u Guči za koju se misli da je jedno od najlepših mesta u Šumadiji. Kakva su Vam sećanja iz detinjstva i mladosti pre nego što ste došli u Beograd?

 To me čini posebnim zato što sam jedan od retkih koji je rođen u Guči. To mi piše u ličnoj karti. Moji Gučani se mahom rađaju u čačanskom porodilištu. Očigledno sam malo požurio, jer majka nije stigla do bolnice. A ponosan sam na tu činjenicu zato što je posle Novaka Đokovića, uz Egzit -Guča najveći brend Srbije. Imam jednu anegdotu da kada sam došao na fakultet u Beograd asistent na sociologiji me je pitao koja je razlika između nas  iz unutrašnjosti i studenata iz glavnog grada. Rekao sam mu da postoji velika razlika sa čime se on nije složio. Pitao me je zašto tako mislim. Odgovorio sam mu da u Guči nisam mogao da idem često u bioskop, pozorište ili na velike fudbalske utakmice, a to su mogli moji vršnjaci u Beogradu. On je onda onako besno skočio i izbacio me je napolje. Dao mi je novac da odem u sve bioskope, pozorišta i  na Marakanu, a onda da dođem da polažem ispite.

Guča je, inače, jedna mala sredina, pitoma, kojoj se uvek  rado vraćam. Kad sam bio mali, sećam se da je postojao na televiziji samo prvi i drugi program. Interneta naravno nije bilo, ni ovih čuda tehnike. Okretao sam se novinama i kao da sam već tada bio predodređen da postanem novinar, jer sam naučio da čitam uz Politiku, a ne uz bukvar.  Voleo sam sport i to mi je tada bila velika preokupacija.

Kako ste doživeli Beograd kada ste iz malog mesta došli u glavni grad da studirate?

Sećam se prve vožnje tramvajem, kao da sam putovao dva sata od fakulteta do železničke stanice i čini mi se da sam samom sebi rekao da se  neću više voziti u njemu. Razmišljao sam da li ću uspeti da se snađem, jer ipak dolazim iz malog mesta. Upoznavao sam Beograd polako i sve mi je bilo zanimljivo. Bio sam oduševljen kada sam video prvu javnu ličnost. Bio je to Bata Stojković, pamtim još njegov sako koji je nonšalantno nosio preko ramena. Beograd mi je nudio sve ono što nisam imao u Guči i što mi je nedostajalo. Kao kada bih sada odavde otišao u neki mnogo veći grad kao što je npr. Njujork.

Radili ste u Telegrafu, Novostima, Blicu i Presu, a trenutno ste urednik političke rubrike u Nedeljniku. Kada ste shvatili da Vas zanima politika i da želite da budete politički novinar i zbog čega?

Politički novinar sam postao 1999.godine, dakle, za vreme Miloševića u Blicu. Bio sam u beogradskoj rubrici i tad se iz nje išlo u druge rubrike poput političke, društvene i sportske ukoliko se pokaže neko znanje. Nekako sam slučajno završio u politici. Hteo sam da pređem u društvo, jer su me tada zanimale društvene prilike. Slušajući starije kolege politika je u to vreme bila izazov. Pogotovo raditi političke strane u vreme Miloševića. Taj opozicioni bunt prema Miloševiću sam tada imao prilike da pretočim u novine, ali uvek profesionalno. Pratio sam i SPS i JUL. Vremenom mi je sve bilo lakše. Sećam se tih prvih izveštaja i nije mi bilo baš svejedno. Radeći sa političarima intervjue imao sam priliku da saznam kakvi su oni ljudi, ne samo kakvi su na televiziji i kako se predstavljaju u novinama. I ta želja da saznam njihovu drugu stranu i njihov običan život je uticala  da ostanem u političkom novinarstvu. 

Sa pokojnim novinarem Aleksandrom Tijanićem uradili ste poslednji intervju u avgustu 2013.godine pred njegovu smrt. Na razgovor je došao u crnoj majci koju je namerno obukao da bi pokazao da je na samrti zdraviji nego za života. Šta ste iz razgovora sa njim uočili, kakvo je novinasrtvo ostavio za sobom i kakvo je on imao mišljenje o svojoj profesiji?

Dan-danas kada pročitam taj intervju stvarno mi deluje pomalo vizionarski i ta moja pitanja koja sam mu postavio kakav RTS očekuje posle njegovog odlaska. Došao je u crnoj majci i hteo je da svojim protivnicima, kojih je stvarno imao i u politici i u novinarstvu i u drugim sferama, pokaže da je on još uvek jak. Ta smrt posle toga me je ipak iznenadila i moram reći, kao novinara, rastužila. Tijanić je  ostavio veliki trag u srpskom novinarstvu. Uvek mi je bio izazov raditi sa njim i, ma koliko ga poznavao,  bio mi je misterija. Uvek sam vodio računa šta da ga pitam, jer sam ga gledao kao nekog ko će najbolje umeti da prepozna da li znam ili ne znam da radim ovaj novinarski posao. Kada je pristao na drugi intervju  znao sam  ipak da sam prošao kod njega neki test, jer je moga da bira kome će dati intervju. A kada sam uradio taj poslednji, rekao mi je: “Ovaj intervju će nadživeti i mene i tebe”.

Tijanić je bio neko čije su tekstove čitali svi bez obzira ko ga je voleo ili nije. Slao je poruke nekada jače nego političari. Taj intervju je neplanirano ispao testamentaran i nažalost jedan od mojih najboljih koji sam uradio. Bio je razočaran u novinarsku profesiju i to čak nije ni krio. Bio je razočaran u studente, političare, u celu elitu. Smatrao je da je srpska elita izdala i naciju i državu i svaku srpsku porodicu ponaosob. Imao je tu svoju dijagnozu da je i novinarstvo sve lošije, ali je zanimljivo, imao potrebu da brani tabloide, jer, kako je tvrdio,  tabloidi su svojevremeno zamenili opoziciju u Srbiji. Sebe je doživljavao kao omatorelog kauboja koji je napravio tek nekoliko dobrih televizija, a da je za njegove tekstove trebalo imati dva žumanceta. “Uvek kada sam uzimao pero u ruke, dizao sam ruku na sebe”, bila je, kako je smatrao, srž njegove novinarske biografije. Bio je ponosan što je RTS doveo na pijedestal gledanosti. Znao je i da mnogi pokušavaju da ga kopiraju, ali je znao da mnogi žele njegov kraj.  

 

Zajedno sa Veljkom Miladinovićem uradili ste intervju sa Vojislavom Šešeljem posle njegovog izlaska iz zatvora u Hagu. Zbog čega je pristao da prvi put za domaće medije ispriča svoju političku ispovest i osvrne se na trideset godina duge  karijere u politici?

Kada se Vojislav Šešelj vratio iz Haga  pokušavao sam da dobijem taj intervju preko njegovih ljudi u stranci. Rekli su mi da ću dobiti taj intervju, jer ga niko ni ne traži, što je meni bilo veoma čudno. U životu sam, inače,  dva puta imao tremu pred nekim koga intervjuišem. Prvi put sa Vojislavom Koštunicom, što je bila intelektualna trema, jer sam se plašio da li ću mu dorasti kao sagovornik. Drugi put sam imao tremu kada sam radio prvi intervju sa Šešeljem krajem devedesetih. To je bila fizička trema. Moj strah se, međutim, odmah izgubio pošto mi je dao podstrek rečima:”Vi pitate, ja odgovaram”.

Uradio sam poslednji intervju sa njim za Blic pre nego što je otišao u Hag i namestilo se da uradim i prvi intervju kada se vratio odatle. Nedeljnik je zaista list koji pravi ekskluzivne intervjue i nekako je bilo logično da taj intervju mi uradimo. 

U nekoliko navrata u intervjuu osvrnuli ste se na njegovu ljudskost i da li je uopšte ima pričajući o pokojnom Đinđiću, kao i njegovom odnosu sa ljudima iz sadašnje vlasti. Kakav je Šešelj kao osoba i ličnost po Vašem mišljenju, a da ste to zaključili tokom dvoiposatnog razgovora sa njim?

Šešelj je temperamentan i arogantan. Njega i Čanka smatram za najinteligentnije srpske političare, s tim što je jedan na jednom, a drugi na drugom kraju klatna. On je drzak i spreman da za svoje političke ciljeve uradi sve. Da zapali zastavu, da polije vodom itd. On je čovek koji je pekao jagnje u Hagu kada su ubili Đinđića, na šta sam ja bio zapanjen i zato nisam mogao da odolim, a da ga ne pitam za njegovu ljudskost. U ovom razgovoru posle izlaska iz Haga bio je ubedljiv, odavao je utisak da je napravio neki dogovor sa vlastima. Bilo je simptomatično da nije napadao Vučića, već samo Tomislava Nikolića. To je ostavilo  sumnju o kojoj se kasnije dugo raspravljalo u javnosti. Ostavio mi je utisak čoveka koji ipak zdravstveno nije najbolje. Očekivalo se da kada on dođe u Srbiju da će to biti bunt, da će biti protesta po ulicama, demonstracije ispred predsedništva i Vlade. Sve je izostalo, a Šešelj se posvetio rijalitijima. Šešelj je očigledno svestan da je ova garnitura vlasti veoma jaka i da on ne može to da promeni. Pretpostavljam da je njegov cilj da se kandiduje na predsedničkim izborima 2017.godine. Nije to rekao, ali sam stekao takav utisak i da će to biti njegov  pokušaj da se ozbiljnije vrati u politiku. 

U razgovoru sa ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem dotakli ste se atentata na Milana Beka i smrti Ivane Bodrožić u hotelu Hajat. Oba slučaja još uvek nisu rešena, kao ni događaj sa padom helikoptera. Primećujete li možda da ima paradoksalnih izjava i ponašanja ljudi iz vrha MUP-a kao i prikrivanje istine u vezi sa nekim slučajevima koji nisu rasvetljeni?

 

Zaista mislim da se Stefanović trudi da uradi nešto u svom resoru. Ostavlja utisak i da radi na ta dva slučaja. MUP je jedan veliki sistem o kom, iskreno,  ne znam mnogo i o njemu ne mogu previše da sudim, ali gledajući sa strane čini se da su odnosi u policiji opterećeni raznim skrupulima i pritiscima.  

Sa Draganom Đilasom uradili ste poslednji intervju koji je dao kao gradonačelnik Beograda. Tokom intervju ste ga pitali zašto je nervozan, a on je izbegao odgovor na to pitanje. U tom oštrom razgovoru, kako ste ga opisali, šta Vam je promaklo da saznate, a niste?

Koliki je prijatelj sa Vučićem. I koliko je to prijateljstvo iskreno ili ne. Đilas je zaista uradio nešto za ovaj grad i svaki put kada prođem preko mosta na Adi, ja se setim njega. Bez obzira na to koliko su koštale sve te pristupne saobraćajnice za šta su ga optuživali politički oponenti. Ja sam više pristalica onog Titovog sistema da neka vlast uzima za sebe, ali neka daje i građanima. Bio je nervozan zato što je uvideo da mu je očigledno došao kraj na gradonačelničkoj fukciji, a i u DS-u mu se sve više ljuljala liderska stolica.  Ostao je  godinu i po dana na čelu Beograda nakon dolaska SNS na vlast u Srbij. Vučić je očigledno imao poštovanje prema njegovom rezultatu na izborima, ali nije mogao više da odoli pritiscima stranačkih kolega da Đilasa smeni sa te pozicije.

Skoro je izašla informacija, tačnije 8.novembra, da se nastavlja proces u Specijalnom sudu povodim ubistva novinara Slavka Ćuruvije i da će svedočiti Stevan Nikčević državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija i Branko Crni bivši visoki funkcioner DB-a, obojca optuženih za ubistvo. Zbog čega je suđenje i čitav ovaj slučaj toliko spor, jer je do sada saslušano samo pet svedoka?

Zato što se ubistvo desilo pre šesnaest godina i oni prvi, osnovni tragovi su nestali, sakriveni. Sada se čine neki navodno nadljudski napori da se to sve utvrdi. Njegovo ubistvo je bila smrt novinarstva tih devedesetih godina. Ja sam novinarstvo počeo u Telegrafu tako da sam bio vezan i za te novine i za Ćuruviju i zaista mi je žao što niko za toliko godina nije osuđen za taj zločin.

Zoran Đinđić imao je odlučnost, snagu, volju i bio je evropski čovek, dok je njegova Vlada bila spora i neodlučna u reformama. Po Vašem mišljenju, da je ostao živ posle 2003. godine kako bi se stvari odvijale po njega, a kako po našu zemlju?

Moja generacija – a tu ne računam ove kvazipolitičare i novokomponovane biznismene i kriminalce - nakon 12.marta 2003. živi na veresiju. Tog dana nije ubijen samo Đinđić, nego su ubijeni i nada i šansa da pošten svet u ovoj zemlji živi bar malo bolje. Ko nema problem s amnezijom, zna da je tih nekoliko dana plakala većinska Srbija. Kasno. Razumem sve kritike da je njegova vlada bila spora, da je mogao da se osloni na bolje ministre i saradnike, da je paktirao s kriminalcima u nekim prelomnim trenucima, poput 5. oktobra, ali ne zaboravite da je došao na čelo vlade nakon katastrofalnog Miloševićevog režima i u društvu nekih lidera u DOS koji ne zaslužuju da vode kafanu na Ibarskoj magistrali, a kamoli neki resor u državi. Žalosno je, u svakom slučaju, za ovu naciju što je mrtav Zoran imao veći rejting od živog Đinđića. A šta bi bilo s njim i sa Srbijom da nije bilo atentata? Znam da je bio vešt politički gimnastičar, tako da pretpostavljam da ne bi lako već na sledećim izborima  otišao u opoziciju, bez obzira na to što je njegova maksimalna podrška bila tek oko 12 odsto. I bez obzira na to što nijedan evropski tranzicioni premijer nije opstao duže od četiri godine. On bi učinio sve da se izbori za drugi premijerski mandat u kom bi kapitalizovao „prljave“ reforme koje je morao da pokrene u razorenoj zemlji. Ubeđen sam da bi nam kao državi bilo bolje, ma šta ko mislio o njegovoj politici – Kosovo bi već odavno bilo ad akta, s Hrvatskom bismo ušli u EU,  zakopali bismo ratne sekire u regionu, ekonomija bi nam bila na zdravijim osnovama... A sam Đinđić? Bio bi danas žestoki opozicionar. Ili možda  profesor filozofije u Nemačkoj, koji je digao ruke i od politike i od Srbije. 

U razgovoru sa novinarkom Oljom Bećković posle ukidanja “Utiska nedelje” saznali ste da je niko nije zvao iz opozicije da je podrži, a da strane ambasade ne interesuje njen slučaj. Zbog čega tolika mržnja prema njoj i njenoj emisiji koja je uspela da “preživi” devedesete, Miloševića, Koštunicu i Tadića, ali ne i sadašnju vlast?

   

„Želeli su moj kraj zato što znam njihov početak“, glasi jedna izreka, ne znam čija, koja bi možda najbolje mogla da ilustruje taj ceo slučaj s Oljom Bećković. Da apsurd bude veći, smatram da je Olja Bećković kritičkim utisicima svojih gostiju o Tadićevom režimu značajno doprinela dolasku Tomislava Nikolića i  Vučića na vlast. I da nije zaslužila takav tretman. Više me je, međutim, iznenadila zanemarljiva podrška Bećkovićevoj, koja je pokazala da je opozicija - ne samo politička, nego i intelektualna, kulturna, ako hoćete i medijska - izgubila tle pod nogama. To je, dakle, šire gledano bio krah cele opozicione javnosti, a ne samo Olje Bećković. Ali ko je danas u Srbiji opozicija?

 Zajedno sa Veljkom Lalićem uradili ste prvi intervju sa Aleksandrom Vučićem otkako je postao premijer. U razgovoru Vam je izneo detaljan plan za Srbiju, ali je otkrio i da želi da živi kao sav normalan svet. Iz ugla novinara, ali i čoveka kako vidite ličnost i delo prvog čoveka Vlade?

Mogu li da se našalim – da će istorija suditi o Vučiću?

Zvezdana Babel

Vrednost privatnosti u medijima

Privatnost u životu većine ljudi igra veoma važnu ulogu, međutim, u novinarstvu je drugačija situacija. Rad medija ide u pravcu otkrivanja, a ne prikrivanja. Pronaći ravnotežu između želje pojedinca za privatnošću i interesa javnosti da se istina sazna veoma je mukotrpan put i zahteva vreme i etičku potkovanost novinara.

Kad se narušava princip privatnosti, tada se narušava i osećaj autonomnosti pojedinca i to novinari, koji su kao i drugi, samo obični ljudi, moraju imati u vidu. Mediji i medijski radnici mogu zakonski da odgovaraju ukoliko objave informacije koje prikazuju neku osobu u “lažnom svetlu”, kao i kada objavljuju istine i poluistine. Klizav teren za novinare su nesreće i tragedije kada javnost ima interes da sazna činjenice i detalje u vezi sa tim događajima. U tim situacijama novinar mora biti vrlo oprezan. Objavljivanje fotografija polunage žrtve silovanja, otmice ili ubistva može biti veoma degutantno, mada upravo takve sadržaje tabloidi stavljaju na naslovne strane zarad većeg tiraža. U tim trenucima novinari ni ne misle da time krše princip privatnosti žrtava i njihovih porodica. Pojavom interneta granica onog što je dozvoljeno je pomerena više nego ikad, a vrednost privatnih sadržaja veoma je bitna ne samo u štampanim medijima, već i u elektronskim takođe. Međutim, javnost je veoma radoznala da sazna pojedinosti iz života političara i poznatih ličnosti i zato novinari veoma često pređu granicu i prekrše etičku normu koja nalaže da se princip privatnosti mora poštovati. Rečenicom “narod ima pravo da zna” medijski radnici se često brane i koriste je kao argument kada preteraju u svojim izveštavanjima i  tekstovima. Oglašivači su takođe ti koji narušavaju privatne živote pojedinaca.

Savremeno shvatanje privatnosti u Americi pojavilo se još davne 1890. godine kada je objavljen članak u časopisu Harward Law Review. U tom tekstu dvojca advokata Semjuel D. Voren i Luis D. Brande predložili su da se zakonski priznaju prava pojedinca da ga ostave na miru. Oni su smatrali da građani treba da dobiju novčanu odštetu, jer su bili žrtve novina koje su ugrozile njihovu privatnost.

Mediji su ti koji bi trebalo da štite i da paze na sadržaje koje plasiraju, međutim, to kod nas u Srbiji nije slučaj. Lični podaci se olako postavljaju na društvene mreže i zato postoji veliki broj i krađe identiteta i sajber kriminala. Krši se novinarska etika time što se kroz medije plasiraju tekstovi i prilozi o osobama ne samo koje su poznate široj javnosti, već i o onima koji su na neki način na margini zbog svoje rodne, etičke ili seksualne pripadnosti. Po učestalosti kršenja to je na trećem mestu odmah posle nepoštovanja istine u izveštavanju i nepoštovanja novinarske pažnje.

Zakon o javnom informisanju u našoj zemlji nalaže da javna glasila pre objavljivanja informacija iz privatnog života moraju da obezbede pristanak osobe da te infomacije dospu u javnost. Mediji po tom zakonu mogu nešto objaviti bez pristanka ukoliko je ta osoba te informacije namenila javnosti i ukoliko su te cinjenice važne i idu u interes ljudi da nešto više saznaju.

Često se dešava da novinar ne obrati pažnju na etički kodeks i piše o maloletnim licima i objavljuju informacije koje ne sme. Izveštaji od lekara, socijalnih radnika, vaspitača koje direktno ili indirektno upućuju na identitet maloletnika ne smeju biti objavljeni, jer bi time novinar zloupotrebio njihovu dobronamernost ili neznanje.

Vrednost privatnosti u medijima u Srbiji ozbiljno je narušena. Postavlja se pitanje gde je granica između javnog i tajnog? Narušavanjem i iznošenjem privatnih detalja novinari ozbiljno narušavaju medijsku etiku i doprinose da profesija dobije negativan prizvuk, a to  svakako ne sme biti slučaj.

Интервју са Веселином Кљајићем

Данашњи новинар је мултимедијани новинар

“Истраживачко новинарство је свуда у свету скупо, оно кошта, а новца

је све мањe, поготово у штампаним медијима.

Веселин Кљајић је професор новинарства на Факултету политичких наука. Као новинар сарађивао је у “Студенту”, “Гласу”, “Вечерњим новостима”, “ТВ новостима”, “Спорту”, “Дуги”, “Јефимији” и “НИН-у”. Десет година је радио на Радио Београду. Објавио је књигу “Интервју у штампи, on-line магазинима и на интернету” и коаутор је књиге “Савремено новинарство”. Добитник је шпанске награде Premias Ondas, награде часописа Радио ТВ ревије, годишње награде Радио Београда и најмлађи добитник Октобарске награде за новинарство. 

Предајете новинарство на Факултету политичких наука дуги низ година. Шта су најчешће грешке студената и да ли поред опште таблоидизације и естрадизације свега ипак могу да пронађу прави пут и постану истакнути новинари?

Најчешће грешке су то што студенти верују да гледајући данашњу српску медијску сцену и читајући евентуално српску штампу да ће се лако снаћи у истој, а с обзиром да је она у највећој кризи од кад ја пратим српске медије чини ми се да ће се збиља лако снаћи, али у једном готово у потпуности таблоидном окружењу. Врло површном, окренутом сензацији, тиражима, утицају издавача и оглашивача, изложеном разним врстама притисака, од политичких, до економских. Једна од највећих грешака је да ће они то лако. Неће лако. Друга највећа грешка је што се студенти не припремају довољно. Суштина сваког доброг текста, у огромном проценту, лежи у припреми, у сјајној припреми. Следећа грешка је у непроверавању чињеница. Све се узима здраво за готово. Преузима се  некритички и неселективно са интернета, са разних сајтова и онда се деси да се лаж као снежна лавина обруши.  Следећа грешка, најчешћа, је то што студенти новинарства када виде како то више није тако једноставно, одустају од новинарства и одлазе у једну другу професију која им се чини много профитабилнијом,лакшом, атрактивнијом, а то су односи са јавношћу, односно PR. И на крају ово је болоњска генерација која има читав низ рупа у образовању, од основне школе преко гиманазије. Трка за бодовима, а не знањем, трка за формом, а не суштином и када тај образац пренесете на новинарство онда збиља добијете само форму, а не суштину.

Уређивали сте часопис за теорију и социологију културе и културну политику. У неком од бројева бавили сте се доминацијом PR-а над новинарским садржајима и српским штампаним медијима. Шта су по Вама узроци, а шта последице доминације PR-а и да ли PR полако “гута” новинарство?

Тај текст и уопште тај зборник последица је једног међународног скупа чији сам  био организатор и који се десио  у Црној Гори где се сакупио велики број професора и практичара са једне стране, а са друге они који су у пољу односа са јавношћу. Било је присутно тринаест универзитета из региона и Европе. Сви смо се ту састали да разменимо знања и да покушамо да таргетирамо основне проблеме не у идеји да ћемо одмах то моћи да решимо, већ да видимо оно што се испоставило тачно. Да су нам проблеми слични, да су нам ситуације у медијским системима сличне, да су трендови готово идентични и онда је као последица тога настао овај зборник, а овај текст је једно моје истраживање које сам  радио покушавајући да покажем како је дошло до овога што ја зовем предоминацијом PR над информативним садржајима. Новинари нису у стању да у кратком року дођу до информација и онда ту улогу преузимају разноразне PR кухиње које ће сасвим бесплатно дати све те информације на тањиру. Данашњи новинар је мултимедијални новинар и то се од њега и тражи када изађе са овог факултета. Ниједан штампани медиј неће у будућности преживети ако не буде изашао на што већем броју платформи и уколико не буде на неки начин везан за неки издавачки конгломерат.

Добитник сте награде часописа Радио ТВ ревија и најмлађи сте добитник Октобарске награде за новинарство 1982. године. Колику важност награде и признања имају у животу једног новинара?

Ја сам те награде добио јако давно и био сам јако млад и тада су ми много значиле. Тада ми је значило да знам да неко примећује оно што ја радим. Данас према њима немам никакав однос. Данас ми награде не значе много. Волим да се сетим ,морам да признам, Октобарске награде зато што сам је добио за једну документарну репортажу која ми је и дан данас драга. Мислим да су вам награде важне када сте млади да бисте имали потврду да  је оно што радите негде верификовано.

У разговору за Недељник изјавили сте да нове генерације младих новинара, осим ретких изузетака, уопште не читају. Ни књиге ни дневне новине. Како подићи свест о томе да читање заправо игра веома важну улогу у новинарској професији?

Нове генерације су click stream генерације и то је природно. То су генерације које живе једну постмодерну културу, културу екрана. Све се чита са екрана, нема више шушкавог папира и све то разумем, али нисам сигуран да читају Толстоја, Достојевског или Чехова у Е књигама на екранима својих компјутера или мобилних телефона. И тај проблем не може да се реши на факултету. Проблем читања, проблем културе, проблем медијске културе и медијске писмености задире у почетке образовања. Значи, оно што урадите у основној школи и након тога у гимназији више није надокнадиво на вишим институцијама, дакле на факултету. Мора да се створи једна нова културна политика  која ће вратити књигу и читање где јој је и место, дакле у образовни систем у школама.

Дошло је до кризе новинарске професије. Као што је професорка Неда Тодоровић рекла-конкуренција никад није била мања. Да ли је по Вашем мишљењу заиста све мање правих новинара, оних који треба да формирају јавно мњење?

Све је мање видљивих правих новинара. Ми имамо један други проблем. Ми већ једно дуже време имамо кризу ауторитета  и она је последица урушавања система вредности, па кроз урушавање целокупног система вредности, имамо урушавање медијског система. Некад сте знали ко су новинарски ауторитети, људима је могло да се верује. Данас је тога све мање, ауторитети су готово поништени или су нестали, а прави новинари, баш као и право новинарство не добијају простор у штампаним и свим осталим медијима, јер то не досноси тираже и рејтинге. Ја верујем да још увек има добрих новинара. Ја у својим генерацијама имам сјајне новинаре који излазе са овог факултета, али најмањи број њих остаје у новинарству.

Веома сте ценили рад покојног новинара Александра Тијанића. Да ли је са њим умрло српско новинарство или ипак постоји нада да ће се ускоро појавити личност и новинар који ће успети да га достојно замени?

 

Новинар Александар Тијанић био је један од последњих југословенских новинара, али један човек не чини новинарство. Кад би то било тако онда би српско новинарство умирало много пута до сада, сваки пут када би умро неко од његових великана, а оно је ипак преживело. Будућност српског новинасртва зависи од подизања интерпретације на један виши ниво. Само образовни, врхунски професионалци могу адекватно да се супротставе надирућим трендовима: таблоидизације, жутила, притисака, утицаја PR-а итд.

Покојни новинари Богдан Тирнанић и Александар Тијанић говорили су да се новинарство најбоље учи у редакцијама, а да је формално новинарско образовање само омча око врата. Колико је заправо важно све оно што се на факултету научи о новинарској професији? 

 

  Пошто сам познавао и једног и другог могу да кажем да обојца нису мислили озбиљно када су то говорили. Говорили су то из перспективе људи који нису завршили факултете и који су само изузеци који потврђују правило. Нема много врхунских новинара ни у свету ни код нас који нису завршили факултет. Омча око врата може бити само код оних људи који на факултету нису развили критичко мишљење и промишљање и који су реч интерпретација заменили речју објашњење, а не тумачење. Дакле, ја заиста верујем да се круцијалне ствари финализирају у редакцијама и кроз праксу, али не можете бити добар новинар ако немате формално образовање. Формално образовање је  основни предуслов , не омча око врата, напротив, за професионализацију струке.

У Србији фали истраживачког новинарства. Све је мање храбрих и објективних новинара. Да ли је разлог томе страх за сопствени живот или недостатак ентузијазма, упорности и новца?

 

И једно и друго и треће. Ако вам у земљи убијају новинаре и убијају храбре новинаре истраживаче и деценијама за то нико не одговара ви сте послали једну одређену врсту поруке јавном мњењу, а превасходно људима новинарима, уредницима и главним уредницима.

У таквом систему треба имати зрно лудила и зрно храбрости да уопште уђете у ову професију и да не будете у таблоидном пољу. С друге стране, је не мислим да недостаје храбрих него су се времена  мало променила. То да нам недостаје истраживачког новинарства је тачно, али је оно свуда у свету јако скупо, а код нас је новца све мање, јер криза не престаје, поготово у штампаним медијима. Истраживачко новинарство тражи време  и људи који треба да се баве истраживачким новинарством заиста треба да буду врхунски професионалци који ће бити заштићени од свих врста пристисака.

Звездана Бабел