Интервју са Веселином Кљајићем

Данашњи новинар је мултимедијани новинар

“Истраживачко новинарство је свуда у свету скупо, оно кошта, а новца

је све мањe, поготово у штампаним медијима.

Веселин Кљајић је професор новинарства на Факултету политичких наука. Као новинар сарађивао је у “Студенту”, “Гласу”, “Вечерњим новостима”, “ТВ новостима”, “Спорту”, “Дуги”, “Јефимији” и “НИН-у”. Десет година је радио на Радио Београду. Објавио је књигу “Интервју у штампи, on-line магазинима и на интернету” и коаутор је књиге “Савремено новинарство”. Добитник је шпанске награде Premias Ondas, награде часописа Радио ТВ ревије, годишње награде Радио Београда и најмлађи добитник Октобарске награде за новинарство. 

Предајете новинарство на Факултету политичких наука дуги низ година. Шта су најчешће грешке студената и да ли поред опште таблоидизације и естрадизације свега ипак могу да пронађу прави пут и постану истакнути новинари?

Најчешће грешке су то што студенти верују да гледајући данашњу српску медијску сцену и читајући евентуално српску штампу да ће се лако снаћи у истој, а с обзиром да је она у највећој кризи од кад ја пратим српске медије чини ми се да ће се збиља лако снаћи, али у једном готово у потпуности таблоидном окружењу. Врло површном, окренутом сензацији, тиражима, утицају издавача и оглашивача, изложеном разним врстама притисака, од политичких, до економских. Једна од највећих грешака је да ће они то лако. Неће лако. Друга највећа грешка је што се студенти не припремају довољно. Суштина сваког доброг текста, у огромном проценту, лежи у припреми, у сјајној припреми. Следећа грешка је у непроверавању чињеница. Све се узима здраво за готово. Преузима се  некритички и неселективно са интернета, са разних сајтова и онда се деси да се лаж као снежна лавина обруши.  Следећа грешка, најчешћа, је то што студенти новинарства када виде како то више није тако једноставно, одустају од новинарства и одлазе у једну другу професију која им се чини много профитабилнијом,лакшом, атрактивнијом, а то су односи са јавношћу, односно PR. И на крају ово је болоњска генерација која има читав низ рупа у образовању, од основне школе преко гиманазије. Трка за бодовима, а не знањем, трка за формом, а не суштином и када тај образац пренесете на новинарство онда збиља добијете само форму, а не суштину.

Уређивали сте часопис за теорију и социологију културе и културну политику. У неком од бројева бавили сте се доминацијом PR-а над новинарским садржајима и српским штампаним медијима. Шта су по Вама узроци, а шта последице доминације PR-а и да ли PR полако “гута” новинарство?

Тај текст и уопште тај зборник последица је једног међународног скупа чији сам  био организатор и који се десио  у Црној Гори где се сакупио велики број професора и практичара са једне стране, а са друге они који су у пољу односа са јавношћу. Било је присутно тринаест универзитета из региона и Европе. Сви смо се ту састали да разменимо знања и да покушамо да таргетирамо основне проблеме не у идеји да ћемо одмах то моћи да решимо, већ да видимо оно што се испоставило тачно. Да су нам проблеми слични, да су нам ситуације у медијским системима сличне, да су трендови готово идентични и онда је као последица тога настао овај зборник, а овај текст је једно моје истраживање које сам  радио покушавајући да покажем како је дошло до овога што ја зовем предоминацијом PR над информативним садржајима. Новинари нису у стању да у кратком року дођу до информација и онда ту улогу преузимају разноразне PR кухиње које ће сасвим бесплатно дати све те информације на тањиру. Данашњи новинар је мултимедијални новинар и то се од њега и тражи када изађе са овог факултета. Ниједан штампани медиј неће у будућности преживети ако не буде изашао на што већем броју платформи и уколико не буде на неки начин везан за неки издавачки конгломерат.

Добитник сте награде часописа Радио ТВ ревија и најмлађи сте добитник Октобарске награде за новинарство 1982. године. Колику важност награде и признања имају у животу једног новинара?

Ја сам те награде добио јако давно и био сам јако млад и тада су ми много значиле. Тада ми је значило да знам да неко примећује оно што ја радим. Данас према њима немам никакав однос. Данас ми награде не значе много. Волим да се сетим ,морам да признам, Октобарске награде зато што сам је добио за једну документарну репортажу која ми је и дан данас драга. Мислим да су вам награде важне када сте млади да бисте имали потврду да  је оно што радите негде верификовано.

У разговору за Недељник изјавили сте да нове генерације младих новинара, осим ретких изузетака, уопште не читају. Ни књиге ни дневне новине. Како подићи свест о томе да читање заправо игра веома важну улогу у новинарској професији?

Нове генерације су click stream генерације и то је природно. То су генерације које живе једну постмодерну културу, културу екрана. Све се чита са екрана, нема више шушкавог папира и све то разумем, али нисам сигуран да читају Толстоја, Достојевског или Чехова у Е књигама на екранима својих компјутера или мобилних телефона. И тај проблем не може да се реши на факултету. Проблем читања, проблем културе, проблем медијске културе и медијске писмености задире у почетке образовања. Значи, оно што урадите у основној школи и након тога у гимназији више није надокнадиво на вишим институцијама, дакле на факултету. Мора да се створи једна нова културна политика  која ће вратити књигу и читање где јој је и место, дакле у образовни систем у школама.

Дошло је до кризе новинарске професије. Као што је професорка Неда Тодоровић рекла-конкуренција никад није била мања. Да ли је по Вашем мишљењу заиста све мање правих новинара, оних који треба да формирају јавно мњење?

Све је мање видљивих правих новинара. Ми имамо један други проблем. Ми већ једно дуже време имамо кризу ауторитета  и она је последица урушавања система вредности, па кроз урушавање целокупног система вредности, имамо урушавање медијског система. Некад сте знали ко су новинарски ауторитети, људима је могло да се верује. Данас је тога све мање, ауторитети су готово поништени или су нестали, а прави новинари, баш као и право новинарство не добијају простор у штампаним и свим осталим медијима, јер то не досноси тираже и рејтинге. Ја верујем да још увек има добрих новинара. Ја у својим генерацијама имам сјајне новинаре који излазе са овог факултета, али најмањи број њих остаје у новинарству.

Веома сте ценили рад покојног новинара Александра Тијанића. Да ли је са њим умрло српско новинарство или ипак постоји нада да ће се ускоро појавити личност и новинар који ће успети да га достојно замени?

 

Новинар Александар Тијанић био је један од последњих југословенских новинара, али један човек не чини новинарство. Кад би то било тако онда би српско новинарство умирало много пута до сада, сваки пут када би умро неко од његових великана, а оно је ипак преживело. Будућност српског новинасртва зависи од подизања интерпретације на један виши ниво. Само образовни, врхунски професионалци могу адекватно да се супротставе надирућим трендовима: таблоидизације, жутила, притисака, утицаја PR-а итд.

Покојни новинари Богдан Тирнанић и Александар Тијанић говорили су да се новинарство најбоље учи у редакцијама, а да је формално новинарско образовање само омча око врата. Колико је заправо важно све оно што се на факултету научи о новинарској професији? 

 

  Пошто сам познавао и једног и другог могу да кажем да обојца нису мислили озбиљно када су то говорили. Говорили су то из перспективе људи који нису завршили факултете и који су само изузеци који потврђују правило. Нема много врхунских новинара ни у свету ни код нас који нису завршили факултет. Омча око врата може бити само код оних људи који на факултету нису развили критичко мишљење и промишљање и који су реч интерпретација заменили речју објашњење, а не тумачење. Дакле, ја заиста верујем да се круцијалне ствари финализирају у редакцијама и кроз праксу, али не можете бити добар новинар ако немате формално образовање. Формално образовање је  основни предуслов , не омча око врата, напротив, за професионализацију струке.

У Србији фали истраживачког новинарства. Све је мање храбрих и објективних новинара. Да ли је разлог томе страх за сопствени живот или недостатак ентузијазма, упорности и новца?

 

И једно и друго и треће. Ако вам у земљи убијају новинаре и убијају храбре новинаре истраживаче и деценијама за то нико не одговара ви сте послали једну одређену врсту поруке јавном мњењу, а превасходно људима новинарима, уредницима и главним уредницима.

У таквом систему треба имати зрно лудила и зрно храбрости да уопште уђете у ову професију и да не будете у таблоидном пољу. С друге стране, је не мислим да недостаје храбрих него су се времена  мало променила. То да нам недостаје истраживачког новинарства је тачно, али је оно свуда у свету јако скупо, а код нас је новца све мање, јер криза не престаје, поготово у штампаним медијима. Истраживачко новинарство тражи време  и људи који треба да се баве истраживачким новинарством заиста треба да буду врхунски професионалци који ће бити заштићени од свих врста пристисака.

Звездана Бабел

Интервју са Вањом Булићем

После живота на Новом Београду увек сам тражио терасу са које увече могу да видим светла мог детињства

Вања Булић је писац и новинар који је дуги низ година био уредник “Дуге” и аутор емисије “Црни бисери” на БК телевизији. Био је косценариста филма “Лепа села лепа горе” и сценариста филма “Друго стање”.  Завршио је Девету београдску гимназију и студирао новинарство на Факултету политичких наука. Члан је Удружења књижевника Србије и аутор петнаест књига од којих је последња “Теслина пошиљка” доживела велики успех међу читаоцима.

Цео радни век провели сте у новинарству-писаном и електронском. Пре него што сте почели да радите емисују “Црни бисери”, били сте уредник листа “Дуга”. Како данас видите српско новинарство и да ли је оно по Вашем  мишљењу у озбиљној кризи?

Новинарство је увек пратило кретања у друштву, па је логичан закључак  - какво друштво, такво и новинатство. Нисам рекао ништа ново кад кажем да је наше друштво у дубокој кризи, у батргању да се исплива из транзиционе мреже. Ако данас купите троје дневних новина, може вам се догодити да помислите како се не штампају у истој држави, а слично је до недавно било и на телевизији. Телевизије су сада у информативном делу готово изједначене, али је то далеко од истине о друштву у коме живимо.

-Како се то и зашто догодило?

 Са октобарским променама две хиљадите године као да је новинарство задремало на ловорикама промена, заборавивши на аргументовану друштвену критику . А кад се власт учврстила и преузела медије, остао је слободан простор за таблоиде, па тако данас имамо више дневних таблоида, него дневних новина без предзнака жута штама.  Када су затворена врата истини, онда владају инсинуације и полуистине. А искрено речено, већина читалаца верује управо таквом новинарству, а новине живе од тиража, па је сасвим логично да нуде оно што би њихови читаоци желели да прочитају. Зато, генерално гледано, у новинама пулсира измишљени, а не стварни живот. А на телевизијама је све мање документарног програма, па они који гледају само ружичасте телевизије, имају и такав поглед на живот у коме је све лажни гламур фабрикованих звезда за једнократну употребу. Најгоре у свему је што ти фабриковани инстант типови поверују да су заиста битни у животима оних што једва састављају крај с крајем.

 Рано детињство памтите по ишчекивању да Вам се отац врати са Голог отока и да заједно одете на ћевапе у кафану  „Тошин бунар“.  Како изгледа детињство без оца који борави на Голом отоку?

Своје детињство никада не бих мењао за неко друго, јер сам корене свега што ме чини оваквим какав сам данас, стекао баш у том периоду. И схватио сам да су највећи хероји тог периода биле супруге бесправно заточених људи, јер су успеле, и поред свих притисака, да одрже породице.  Пре неколико месеци, добио сам решење којим је мој отац рехабилитован и којим се проглашава ништавном пресуда из раних педесетих година. Мој отац није жив, али сам то морао да изгурам и у неком од наредних издања књиге „Око отока“, на последњој страни ћу штампати и то решење.

Да ли памтите неки интервју који сте урадили у кафани?

Најбоље интервјуе сам урадио у становима са личностима с којима разговарам. То је прилика да упознам њихово најближе окружење, да кроз детаље који их окружују продрем у њихов начин размишљања када су далеко од ока јавности. У кафани се праве модерни интервјуи који више личе на ћаскање него на озбиљан разговор. Пре сваког  интревјуа на телевизији, пожелео сам да видим окружење у коме живи мој саговорник, јер када се упале светла, често почиње и мали час глуме и лажног представљања.

У младости сте имали рок бенд “Сидра”, а играли сте и одбојку у “Радничком”. Како је изгледала Ваша младост коју сте  провели на Новом Београду?

-Рана младост је била налик детиљству Тома Сојера: игре на новобеоградским барама и песку, пецање, зими санкање на Бежанијској коси, завлачење у тунеле, аустроугарска скровишта, верање по солитерским крововима... Већ као петнаестогодишњаци, нас шесторица из истог одељења основали смо групу „Сидра“. Били смо најпопуларнија новобеоградска рок група. Свирали смо на тераси Радничког универзитета у ноћи када су избиле студентске демонстрације. Друштво је и дан данас остало на окупу. Окупили смо се међусобно, и даље свирамо и певамо песме из наше младости. А одбојка је најлепши део мог живота. И данас играм два пута недељно на старом ДИФ-у.

 Завршили сте Девету гимназију, а у том периоду редовно сте писали дневник. Да ли Вас је то навело да почнете да се бавите новинарством, а касније и  писањем књига?

Прво су ми штампане песме забележене у мом дневнмику, а касније сам десет година био стални сарадник листа „Нови Београд“  у коме сам потпуно испекао новинарски занат. Лист је излазио петнаестодневно, а ја сам имао и по двадесет наслова у једном броју. Мислим да је то била најбоља школа новинарства и права је штета што је број локалних листова данас готово занемарљив. Без искуства у писаном новинарству тешко је се снаћи на радију и телевизији.

 Како видите и доживљавате  Нови Београд данас?

Кад сам ја дошао на Нови Београд, далеке 1953. године, постојало је само дванаест павиљона, Студентски град и костури хотела „Југсолавија“ и Савезног извршног већа. Живео сам 25 година на Новом Београду и где код сам касније становао тражио сам терасу са које увече могу да видим светла мог детињства.

 Члан сте Удружења књижевника Србије. Ваши  романи  имају  велики успех међу читаоцима. Да ли себе више видите као писца или као новинара?

Сада сам се потпуно посветио литератури, иако и даље редовно пишем за „Јеж“, чикашко „Огледало“, „Пензионер“и повремено сатиричну причу за „Политику“. Радим и емисију „Реч више“ за БН телевизију. Довољно да не зарађам новинарски, а истраживачким новинарством се бави мој књишки јунак Новак Ивановић.

Често имате књижевне вечери.  Шта за Вас значе такви сусрети?

Непосредни сусрет са читаоцима је прилика да сазнате шта људи мисле о вашем раду. Некада се књижевне вечери претворе у мале конференције за штампу на којима читаоци улазе у улогу новинара и радознало питају све што их интересује.Пошто су моје последње књиге спој историјских чињеница и фикције, просто ме решетају питањима, схвативши да су мало знали о нашој историји раног средњег века. И ја сам се припремајући се за писање сазнавао невероватне чињенице о којима нисмо учили у школи. Зато нам се и догодило да толико мало познајемо своју историју, а без познавања прошлости нема реазумевања пута у будућност.  

Аутор: Звездана Бабел