Intervju sa Brankom Rosićem-novinarem Nedeljnika i piscem

Muzika i pisanje me privlače od najranije mladosti

“Novinarstvo se danas pretvorilo u sve ono u šta se ja nisam zaljubio, ali sebe ne mogu da zamislim ni u jednoj drugoj profesiji”

Branko Rosić je novinar i pisac, bivši član Urbane Gerile i Berliner Strassea, jedan je od autora knjige“Leksikon Yu Mitologije“, a trenutno je zamenik glavnog urednika Nedeljnika. Sa njim sam razgovarala o njegovom romanu prvencu “A tako je dobro počelo”, o muzici, novinarstvu, marketingu, Čelziju, serijama i politici.

Ideju za Vaš prvi roman “A tako je dobro počelo” dobili ste u metrou kada ste bili u Berlinu. Hteli ste da napravite priču o čoveku koji je imao rokersku prošlost, a onda je ušao u politiku. Zbog čega smatrate da ovaj roman, koga ste pisali tri godine i to samo petkom uveče, podseća na triler?

Triler zato što ima sve uzbudljive sastojke koji su u rangu jednog trilera. Nije to samo nešto što je komercijalno, jer u ovoj šumi informacija moraš da imaš neku odrednicu kako bi se približio čitaocima. Meni su kritičari rekli da je to triler. Oni su se bavili time u koji žanr da stave roman. Pa su ga stavili u ljubavni , pa zatim i u dramu. Mogu da budem zadovoljan, jer sam ušao u sva tri žanra. Meni se najviše sviđa triler, zato što volim da mi zvuči filmski i zato što ima dinamiku. Roman ispunjava sve sastojke na meniju trilera.

Smrt oca, Čelzi za koji navijate i medvedi, kao Vaše omiljene životinje, su autobiografski elementi u romanu. Smatrate da će se mnogi prepoznati u ovoj priči. Kako, po Vaše, mišljenju, mogu da se snađu ljudi u savremenom svetu gde vlada osećaj prezasićenosti u sopstvenom postojanju?

Te stvari koje si navela, a to su smrt oca, Čelzi i medvedi, zaista jesu autobiografski, ali sama ideja romana je meni kvrcnula kada sam radio nešto sa čime nisam bio zadovoljan. To je kada sam radio u dnevnim novinama. U tom momentu baš nisam bio zadovoljan, a ionako imam problem sa prezasićenjem. Mi smo osvojili slobode u sedamdesetim i osamdesetim godinama i sada živimo u nekoj fantastičnoj slobodi. Možemo da odemo sa pirsingom na kolegijum, možemo da imamo muža umesto žene itd. Ono što nam je nekada crkva određivala, sada to čine banke. One nam danas određuju život, svi smo pod kreditom i svi smo dužnici. Onda sam ja hteo da napravim priču o tipu koji je sebe hteo da opravda. Hteo sam da napravim Fausta u tranziciji. On je na neki način neshvaćen i prodao je dušu. Kako bi se snašao u ovom svetu moraš da glumiš. I ja sam bio nekad u svetu kome ne pripadam, ali sam pripadnost njemu prepisivao glumi i kamuflaži.

Vaš omiljeni fudbalski klub Čelzi osnovan je u Zapadnom Londonu, tačnije u Fulamu, a jedini je londonski klub koji je osvojio Ligu šampiona 2012. goidine. Od naših klubova navijate za OFK Beograd. Koja je spona između ljubavi prema ova dva kluba?

To nije samo zbog plave i bele boje. Kod mene je to zbog Borote golmana zbog koga sam na jednoj utakmici počeo da navijam za OFK Beograd. Pre nekoliko godina, moj drug režiser Igor Stoimenov, rekao mi je da kada sam se opredelio za Borotu  da sam se opredlio za rokenrol. On nije bio roker, ali je imao nešto buntovno u sebi. Kao što Džejms Din nije bio roker, ali je u stvari to i bio. Tako da sam ja preko Borote zavoleo OFK Beograd, pa je on onda prešao u Čelzi. Tada je krenuo pank. Odlazio sam u London i pankeri su se skupljali u King’s roudu koji je ispod Čelzijevog stadiona. U King’s roudu se nalazio butik SEX od Vivijen Vestvud i tu je ona krenula sa modnom imperijom, a istovremeno njen tadašnji dečko Malkom Meklaren je krenuo sa muzičkom industrijom i u tom butiku su stvoreni Sex Pistolsi.

Završili ste mašinski fakultet, a već dugi niz godina se bavite novinarstvom. Što je društvo siromašnije, mediji su nemoćniji. Zbog čega danas u Srbiji strada sloboda mišljenja i izražavanja?

Sloboda mišljenja uvek strada i uvek je stradala. Ne postoji ovde neka tradicija sa slobodom mišljenja. Svaki sistem je birao dostojnu enklavu gde je dozvoljeno da se sistem opljuje. Ništa danas nije ekstremno slobodnije nego pre deset godina. Mi živimo u jednoj večnoj cenzuri, bilo to politička ili tajkunska. Oduvek je postojala cenzura. Mi ne možemo da se oslonimo na neki neviđeni period slobode. I ono što je važno jeste da pošto novine nisu svoje, tako ni novinari nikada ne mogu bisti samo svoji.

Svirali ste u pank bendu Urbana gerila i u elektro grupi “Berliner Štrase“ početkom 80-tih i bili ste prvi srpski novinar koji je dobio intervju od engleskog muzičara Morisija. Odakle datira tolika ljubav prema muzici?

Od osnovne škole to datira. Muzika me privlači od detinjstva, od najranije mladosti. Nisam bio starmali, ali sam se jako rano zainteresovao za rok. Posle je tu bio i neki stariji komšija i njegova devojka. Uz njega sam sazreo, jer mi je on davao knjige i muziku. Kupovao sam New Musical Express i sećam se da su na poslednjoj strani bile rokenrol zvezde koje su govorile šta vole da čitaju i da gledaju. Ja sam preko te sranice puno toga saznao. Zahvaljujući tim zvezdama čitao sam Oskara Vajlda, Paklenu pomorandžu. Lovca u žitu, koji je svima bio neki ideal. Zavoleo sam prvo da čitam, pa sam kasnije počeo i da pišem. U drugom polugodištu trećeg razreda napisao sam najbolji rad iz srpskog, iako pre toga nisam bio dobar u tom predmetu. Posle toga je krenulo to da pišem redovno najbolje radove i to mi je bio znak da  znam da pišem. Međutim, sve je počelo iz muzike. Ona me je povezala i sa novinarstvom i sa književnošću i dan-danas to traje.

Izjavili ste da pamtite intervjue sa Nedom Arnerić, Zvezdanom Terzićem, Biljanom Srbljanović, odnosno sa svima onima koji se mogu podvesti pod naziv “kulturna elita”. Zbog čega ste na početku dugo bežali od novinarstva koje Vam je na kraju donelo mnogo lepih stvari?

Novinarstvo se danas pretvorilo u svo ono u šta se ja nisam zaljubio. Ja sam se zaljubio u novinarstvo sa dugačkim intervjuima. To me je privuklo toj profesiji. Međutim, sada novinarstvo postaje brzo, kratko. Pamtim neke dobre intervjue još iz 80-tih godina. Sadašnje novinarstvo mi postaje tabloidno, sve je za jednokratnu upotrebu. Prema novinarstvu sam u svom romanu bio najgori. Zato što sam ga sveo na jednu servilnu profesiju, profesiju koja ovde snabdeva ili najniže ukuse ili najviše političke ciljeve. Ali naravno da novinarstvo volim i imam profesionalnu deformaciju da kada odem u inostranstvo listam novine iako ništa ne razumem. To se desilo u Maroku i Danskoj. Ne mogu sebe da zamislim ni u jednoj drugoj profesiji.

Kao mali mnogo ste voleli da slušate radio i Slobu Konjovića na radiju Studio B. Međutim od 1999. godine ne slušate radio. Zbog čega na televiziji volite da gledate serije, a političke emisije izbegavate?

Ne smem ni da priznam koliko sam samo meseci i godina potrošio gledajući političke emisije u zemlji u kojoj se najmanje menjaju stvari, misleći na društvenu realnost, pa i na političku. Imam grižu savesti, zato i ne gledam političke emisije. Gledam jedino u onom smislu, jer mi to treba profesionalno, jer moram da budem informisan zbog posla, jer ne mogu sebi da dozvolim taj luksuz da ne znam šta se događa. Nisam znao da se ovde stvari sporo dešavaju i da posle 5.oktobra nećemo dobiti ono što smo želeli. Ja ne spadam u tu grupu razočaranih i apatičnih, ali moram da priznam da i jesam razočaran. Što se tiče serija, njih baš volim. Sećam se da sam 90-tih gledao seriju Alo alo kada smo bili u onakvoj krizi i depresiji, a ja sam je noću gledao i smejao sam se. Serija ti daje neku vrstu zabave. One su postale ozbiljna stvar, prestigle su film, u njima se dešavaju mnogo bitnije stvari nego na filmu. Mogu da pamtim deset ključnih serija, a ne mogu da upamtim šta sam pre dve godine gledao na Festu.

Rad u novinama puno Vam je pomoglo kada ste pisali o politici u romanu. Hteli ste da spojite tajkune i političke elite, kao i novinare tabloida. Šta predstavlja marketing pored personifikacije naše stvarnosti?

Reklame su svuda, one prodaju stvari. Bile su i u socijalizmu. Marketing je osnovna delatnost srpskih političkih elita još od Miloševića. Reklame nekada ubeđuju da je belo crno. Nas su tako domaći političari večno ubeđivali. Mi smo u vreme Miloševića imali platu tri marke, a uveravali su nas da živimo dobro. Kao i sada, da imamo neki neviđeni napredak, a po svim statističim parametrima mi imamo najmanji rast u regionu. Tako da sam ja već uhodan u slušanju tih političkih advertajzing majstora.