Intervju sa Boškom Jakšićem- spoljno-političkim novinarem Politike

Meka moć Egipta počiva na autokratskim režimima

“Po čitavom svetu vidimo da se islam budi i on je najbrža rastuća vera na svetu”

Boško Jakšić je novinar Politike i najbolji poznavalac Bliskog istoka koji je Prvi zalivski rat pratio iz Saudijske Arabije. Izveštavao je o ratu u Kampućiji i o gladi u Etiopiji. Radio je u “Vašington postu”, bio je stalni dopisnik Politike iz Kaira, kao i Rima. Izveštavao je o intervenciji u Avganistanu i ratu u Iraku. Čest je gost Bi-bi-sija, Radia Slobodna Evropa, Al-Džazire, kao i u domaćim medijima.

1.    Kao spoljno-politički urednik “Politike” i jedan od najboljih poznavalaca zbivanja na Bliskom istoku izjavili ste da Zapad nije razumeo suštinu Arapskog proleća. Zbog čega?

Ako pogledamo rezultat Arapskog proleća onda je to fijasko. Jedino je Tunis ostao u vrhovima vlasti i dalje ima neki uticaj. Nigde ni u jednoj zemlji gde je bilo Arapsko proleće ti prvi ciljevi se nisu ostvarili. Revoluciju u Egiptu su iznele liberalne snage i lumperproletarijat, ona sirotinja bez ikakvih životnih šansi. Islamisti su se tek kasnije priključili. Ako pogledamo da li se liberalizovao Egipat kao najmoćnija zemlja arapskog sveta, uočavamo da nije, čak mislim da je završio u modelu koji je isti kao Munbarakov, možda čak i gori. U Egiptu danas postoji radikalni islamizam, kao i u Libiji. Postoji nepoverenje prema svemu što je islamsko.

2.     Makijaveli je govorio da je za nekog ko je na vlasti mnogo gore kada ga se svi plaše nego kada ga svi vole i poštuju. Meka moć želi da postigne meki cilj, ali cilj koji je pravedan i koji ne uključuju silu i manipulaciju. Kakva je, po Vašem mišljenju, meka moć Egipta?

U kulturi imaju veliku moć. Imaju i ogromnu produkciju televizijskih drama. Mada im je književnost veoma slaba. Meka moć je kao i tvrda moć Egipta u ovom trenutku jako oslabljena događajima posle obaranja Mubaraka, događajima posle obračuna sa muslimanskom braćom, takođe i sa zavođenjem jednog režima koji jako podseća na onaj stari. Tako da u vremenu kada se i dalje na Zapadu priča o potrebi i neophodnosti demokratizacije regiona, Bliskog istoka, zavođenja nekih drugih vrednosti, izgleda da Egipat baš i nije neki privlačan model i da ne može da koristi tu svoju moć koju ima. Ali ako pogledamo kakvu moć imaju druge zemlje koje imaju autoritarne režime, onda to znači da Zapad nije gadljiv na vojne režime i diktature i pokazuje se onda da Egipat itekako ima svoje mesto i moć. U tome je paradoks čitave situacije. S jedne strane bi očekivali da ta moć oslabi, da ona nije za primer zbog unutrašnjeg oblika vlasti, ali sa druge strane postoji tolerancija diktatornih režima na Zapadu. Stvari su se međutim iskomplikovale i nije tako jednostavna situacija kao u periodu kada su Mubarak i Sadat bili isključivi saveznici Amerike. Vidimo da je Egipat prošle godine napravio posao oko kupovine oružja od Rusije, tako da se sada Egipat ponovo vraća i postaje meta globalnih sukobljavanja pre svega Amerike i Rusije. Ukrajinski front se širi i na Bliski istok što je istovremeno dokaz o važnosti Egipta. Ne bi se Moskva tek tako naticala za ostvarivanje saradnje da im Egipat nije važan. Ipak, ova zemlja ostaje vodeća sila arapskog sveta bez obzira ko je na vlasti u Kairu. Univerziti su Kairu  više od hiljadu godina središte suitskog islama. Uvek su postojali čvrsti odnosi između vere i države. Meku moć koju je Egipat imao, decenijama je, izmešu ostalog, i počivala na autokratskim režimima.

3.     Desettine hiljada ljudi je posle svrgavanja predsednika Mubaraka ustalo protiv vojnog saveta, šaljući jasnu poruku o promeni stava i raspoloženja ljudi. Da li mislite da će se ovakva situacija u državi nastaviti i ima li nade da će političke vlasti srediti teško stanje u zemlji?

Postoje naravno neki koji bi to mogli da izmene, ali apsolutno nemaju dovoljno moći. Vojska je zloupotrebila svoju poziciju, ona je u poslednji čas odbila  da izvršava Mubarakova naređenja da puca i tada je stekla velike simpatije u narodu. Generali su, pošto su videli da je stvar ozbiljna, žrtvovali Mubaraka, prodali su ga, da bi sačuvali svoju poziciju. Da je došlo do sukoba vojske sa narodom to bi bilo još neuporedivo krvavije. Oni su cinično i mudro sačuvali svoju poziciju, a opozicija je toliko razbijena da je velika šansa da i sadašnji predsednik ostane doživotno na vlasti kao i njegovi prethodnici. U suštini se ništa nije promenilo. Zapad se i dalje tvrdoglavo drži svog modela. Nedostaje ozbiljni politički program. Sve te decenije unazad država nije vođena kako treba.

4.     Zašto su verski aktivisti izbili na površinu mobilišući svoje stare pristalice i regrutujući nove članove?

Zasto što je posle toliko godina i decenija islam i dalje u naletu. Islam je probuđen i traži da ostvari tu svoju političku dimenziju koja je dugo vremena bila zakržljala, što represijama unutra, što pristalicama spolja, što kolonizacijom. Taj nalet je sada neuporedivo ozbiljniji od bilo čega do sada. I neće biti zaustavljen. Po čitavom svetu vidimo da se islam budi. On je najbrža rastuća vera na svetu. Zapad još uvek nema odgovor na islam. Ono što je u islamu jako važno jeste sudbina i oni o tome jako vode računa.

5.     Da li je Egipćanima teško da se identifikuju sa kosmpolitskim pogledima?

Oni imaju svoje kosmpolitske poglede koji pripadaju svetu islama. Islam ima svoj veliki svet i njemu je taj svet dovoljan. U Egiptu nema nikakve segregacije. Uticaj u međunarodnim organizacijama je dosta takođe poljuljan. Međutim, dok se nije dogodilo Arapsko proleće bio je ogroman uticaj. Mada sve što se i danas dogodi u Egiptu ima veliki uticaj na ogroman deo arapskog sveta.