Интервју са Гораном Филиповићем-српским имитатором Мајкла Џексона

Мени је битно да ме људи памте и препознају по плесу

“Не можете, по мом мишљењу, нешто да радите у животу, а да немате вољу, најбитнија је воља”

Завршили сте хемијску школу, а потом сте студирали на Факултету политичких наука на смеру социјални рад и политика. Шта Вас је навело да са природних наука одете на друштвене и да ли сматрате да је то била добра одлука?

Хтео сам да упишем Факултет политичких наука зато што је тај факултет био уписао и мој брат и то политиколошки смер. Наравно, није то био једини разлог. Мени је све то деловало занимљиво и информатива, односно новинарство и социјални рад. Новинарски смер је већ био скроз попуњен, па сам уписао социјални и хтео сам да видим како ће све то да иде. Међутим, то није испало како сам замишљао и мислим да то није била добра одлука, јер сам се нашао касније у потпуно једном другом смеру и то у плесу.

Љубав према плесу Вас је одвела на другу страну. На који начин и због чега је Мајкл Џексон успео да постане сав Ваш свет?

То се једноставно десило преко ноћи. То није као да планирате да упишете факултет или као да планирате неку важну одлуку у свом животу. Десило се то тако што су ме неки људи на телевизији препознали како играм и преко ноћи се цео мој живот променио. Људи су почели озбиљније да ме гледају и схватају, да ме прате и да ме позивају на разне догађаје. Мени је битно да ме људи памте и препознају по плесу. Важно је да  не буду у центру пажње само политика, спорт, глума или певање већ мало и плес. Барем мало мислим да сам успео у томе да када ме неко види како играм да кажу да заиста личим покретима, али и изгледом на краља попа.

Да би се доспело до циља и постао најбољи у свом послу неопходно је непрестано се усавршавати и вежбати. Колико времена Ви потрошите у току дана како би усавршили покрете и научили неку плесну тачку?

Многи кажу да за све у животу треба вежба и пракса, али ја на то гледам мало другачије. Поред праксе и вежбе самог плеса ја се бавим и самим ликом. Од облачења, до понашања и неких ствари које је он радио. Није довољно изаћи на сцену и играти. Усавршавање покрета и кореографије је једно, а комплетан имиџ је нешто сасвим друго. Не можете, по мом мишљењу, нешто да радите у животу, а да немате за то вољу. Најбитнија је воља, јер ако идеш на посао, школу или на факултет, а ниси срећан због тога онда то није то и то се једноставно осети.

Зависно од врсте кореографије толико и потрошим времена на вежбање. Уколико је нека кореографија компликованија треба ми отприлике два месеца константног вежбања. У зависности од обавеза вежбам по неколико сати дневно,али увек могу да издвојим по два сата и да редовно сваки дан усавршавам кореографију.

На домаћем такмичењу у Лозници 2010. године освојили сте пехар, а 2013. године медаљу и пехар на светском аматерском такмичењу одржаном на Новом Београду. Колико Вама те победе и признања значе у Вашем професионалном бављењу плесом?

Значе ми много, поготово та награда коју сам освојио 2013. године зато што је била светска и због тога што се то такмичење одржало овде у мом родном граду. Многи су ме до тада критиковали. Гоорили су ми да наступам и по телевизији и по клубовима, али да немам ниједно званично признање. Зато ми те награде значе, да не само да ућуткам критичаре, већ и да донесем радост свима онима који ме прате и подржавају,а пре свега мојим родитељима који су од самог старта веровали у мене. Драго ми је да сам и поред јаке конкуренције освојио ту титулу која ми је заиста била једна прекретница за даље.

Учествовали сте на многим хуманитарним догађајима и маскенбалима, а снимили сте и неколико реклама и спотова. Да ли сте имали некад жељу да имате свој шоу на телевизији будући да да је она медиј која омогућава младим аматерима да се афирмишу?

Искрен да будем све ово што сам до сада постигао није била директно моја жеља. То се једноставно десило изненада и непланирано. Моја једина жеља била је само да играм и да радим то што волим одговорно и професионално. Никад себи нисам рекао да планирам да снимим неки спот или рекламу. То се све десило спонтано. Никада себе ниам замишљао на телевизији, мада ко зна, можда ми се и то деси. Волео би да се нађем у улози водитеља, али да сам темељ и база буду на плесу. Да ми је неко пре десет година причао да ће све ово да ми се издешава у животу ја му не би веровао, али животни путеви су чудни.

Пре неколико мсеци отворили сте плесну школу за децу како би их научили корацима које и сами изводите. Како изгледа Ваш рад са децом, шта их саветујете и чиме их све још учите осим плеса?

Никада нисам веровао да ће деца толико заволети плес и поготово Мајкла Џексона. Сви знамо да деца у малом узрасту воле цртане јунаке, а не певаче и играче. Рад са децом је специфичан из разлога што ниједном детету које је мало не можете да држите  пажњу дуже од сат времена. Углавном ми је јако занимљиво са њима, јер им преносим своја знања. На почетку сваког часа, првих петнаест или двадесет минута, деца ми постављају разна питања. Питају ме све што их занима. Седнемо као у обданишту и онда они крену да ме испитују док не дођемо до оне крајње тачке када су сви задовољни са одговорима и онда кренемо да се бавимо кореографијом. Час се увек заврши тако да сва деца буду весела и насмејана.

Изјавили сте једном приликом да као што плес мора да буде прецизан и веран покретима краља попа, тако морају и сваки детаљи и комади гардеробе да буду уклопљени и да креирају савршен сценарио. У којој мери и како успевате да ускладите и изглед и покрете како би се у поптпуности уживели у лик и дело Мајкла Џексона?

То је много тешко овде код нас све ускладити, јер тих материјала и костима овде у Србији нема. Да би се све то уклопило и направила једна комплетна слика мора да се уложи велики рад и труд. Сашити костим да би личио потпуно на Мајкла Џексона је јако тешко. То захтева скидање слика са интернета, мерење и то уопште није лако. Боље је да урадимо један костим за четири или пет месеци, да не журимо са тим, да се не би десило да на наступу можда пукне. Тако да је то један одређени рад који захтева време. Углавном гледам да то буде специфично, елегантно и да све буде усклађено.

Рекреативно се бавите спортом и волите да одете на Златибор где се одмарате. Да ли осим плеса имате још нека интересовања и да ли постоји нешто што нисте остварили до сада, а волели бисте да урадите у будућности?

Моја велика жеља пре свих тих наступа била је да се појавим на сцени и да се бавим глумом, јер је  глума моја прва велика љубав. Желео сам да доживим аплауз и то сам успео и то са плесом. Што се тиче других жеља, њих за сада немам. За сада сам испуњен. Мада, волео бих да једног дана видим неког свог ђака на телевизији како наступа са мном или уместо мене и да тада кажем да се исплатио мој труд и рад и жеља коју сам уложио у неког. На Златибор волим да одем да напуним батерије. То је планина која ми прија због климе и природе и која има све у свом окружењу. Тамо ми је лепо и тамо избацим сву негативну енергију из себе  и одморим се. На тој планини се осећам као код своје куће.

Волим да се рекреативно бавим спортом и као мали сам се бавио необичним спортовима попут рагбија и хокеја. Посебно волим стони тенис који сам научио уз помоћ старијег брата. Уз плес, за мене нема боље рекреације од стоног тениса.

Звездана Бабел