Vrednost privatnosti u medijima

Privatnost u životu većine ljudi igra veoma važnu ulogu, međutim, u novinarstvu je drugačija situacija. Rad medija ide u pravcu otkrivanja, a ne prikrivanja. Pronaći ravnotežu između želje pojedinca za privatnošću i interesa javnosti da se istina sazna veoma je mukotrpan put i zahteva vreme i etičku potkovanost novinara.

Kad se narušava princip privatnosti, tada se narušava i osećaj autonomnosti pojedinca i to novinari, koji su kao i drugi, samo obični ljudi, moraju imati u vidu. Mediji i medijski radnici mogu zakonski da odgovaraju ukoliko objave informacije koje prikazuju neku osobu u “lažnom svetlu”, kao i kada objavljuju istine i poluistine. Klizav teren za novinare su nesreće i tragedije kada javnost ima interes da sazna činjenice i detalje u vezi sa tim događajima. U tim situacijama novinar mora biti vrlo oprezan. Objavljivanje fotografija polunage žrtve silovanja, otmice ili ubistva može biti veoma degutantno, mada upravo takve sadržaje tabloidi stavljaju na naslovne strane zarad većeg tiraža. U tim trenucima novinari ni ne misle da time krše princip privatnosti žrtava i njihovih porodica. Pojavom interneta granica onog što je dozvoljeno je pomerena više nego ikad, a vrednost privatnih sadržaja veoma je bitna ne samo u štampanim medijima, već i u elektronskim takođe. Međutim, javnost je veoma radoznala da sazna pojedinosti iz života političara i poznatih ličnosti i zato novinari veoma često pređu granicu i prekrše etičku normu koja nalaže da se princip privatnosti mora poštovati. Rečenicom “narod ima pravo da zna” medijski radnici se često brane i koriste je kao argument kada preteraju u svojim izveštavanjima i  tekstovima. Oglašivači su takođe ti koji narušavaju privatne živote pojedinaca.

Savremeno shvatanje privatnosti u Americi pojavilo se još davne 1890. godine kada je objavljen članak u časopisu Harward Law Review. U tom tekstu dvojca advokata Semjuel D. Voren i Luis D. Brande predložili su da se zakonski priznaju prava pojedinca da ga ostave na miru. Oni su smatrali da građani treba da dobiju novčanu odštetu, jer su bili žrtve novina koje su ugrozile njihovu privatnost.

Mediji su ti koji bi trebalo da štite i da paze na sadržaje koje plasiraju, međutim, to kod nas u Srbiji nije slučaj. Lični podaci se olako postavljaju na društvene mreže i zato postoji veliki broj i krađe identiteta i sajber kriminala. Krši se novinarska etika time što se kroz medije plasiraju tekstovi i prilozi o osobama ne samo koje su poznate široj javnosti, već i o onima koji su na neki način na margini zbog svoje rodne, etičke ili seksualne pripadnosti. Po učestalosti kršenja to je na trećem mestu odmah posle nepoštovanja istine u izveštavanju i nepoštovanja novinarske pažnje.

Zakon o javnom informisanju u našoj zemlji nalaže da javna glasila pre objavljivanja informacija iz privatnog života moraju da obezbede pristanak osobe da te infomacije dospu u javnost. Mediji po tom zakonu mogu nešto objaviti bez pristanka ukoliko je ta osoba te informacije namenila javnosti i ukoliko su te cinjenice važne i idu u interes ljudi da nešto više saznaju.

Često se dešava da novinar ne obrati pažnju na etički kodeks i piše o maloletnim licima i objavljuju informacije koje ne sme. Izveštaji od lekara, socijalnih radnika, vaspitača koje direktno ili indirektno upućuju na identitet maloletnika ne smeju biti objavljeni, jer bi time novinar zloupotrebio njihovu dobronamernost ili neznanje.

Vrednost privatnosti u medijima u Srbiji ozbiljno je narušena. Postavlja se pitanje gde je granica između javnog i tajnog? Narušavanjem i iznošenjem privatnih detalja novinari ozbiljno narušavaju medijsku etiku i doprinose da profesija dobije negativan prizvuk, a to  svakako ne sme biti slučaj.