Ekonomska situacija u Kini

Kina je velika i odgovorna zemlja u razvoju. Učesnik je današnjeg međunarodnog sistema i trudi se da jača bilateralnu i multiratelarnu saradnju oko pitanja koja se tiču energije. Ono što je važno jeste to da Kina održava dobru saradnju i odnose sa više od deset međuvladinih i nevladinih organizacija, a među njima je i UNEP(Program Ujedinjenih nacija za zaštitu prirodne sredine). Ima veliki značaj i po siromašne zemlje u razvoju, kao što su Afrika i Latinska Amerika, a kineska pomoć odlazi u ukupno sto dvadeset i jednu zemlju. U trideset zemalja Azije, u pedeset jednu u Africi, devet u Okeaniji, devetnaest u Latinskoj Americi i Karibima i dvanaest u Evropi. Kina je velika svetska sila koja sarađuje i sa Rusijom i Amerikom i koja se opredelila za izgradnju jednog mirnog i harmoničnog globalnog okruženja u kojem će biti prosperiteta za sve. Može se reći da su budućnost i sudbina Kine blisko povezani sa budućnošću i sudbinom sveta. Kineski lideri su svesni činjenice da razvoj njihove zemlje dovodi do nezadovoljstva u nekim zemljama Zapada. Međutim, Kina se u poslednje dve godine suočava sa padom BDP-a (bruto domaćeg proizvoda) i sa usporenijim ekonomskim razvojem. Zbog toga su lideri odlučili da uvedu reforme u ekonomski sistem koje su, iako oštre, neophodne da bi ova zemlja opet stala na noge i da bi kineska privreda opet cvetala. Te suštinske promene su oslobođanje kamatnih stopa, popuštanje kontrole nad državnim monopolima i nad protokom novca preko granice. To će na kratke staze udaljiti Kinu od modela Vladinog ulaganja, ali će je dugoročno spasiti da ne dođe do sloma sistema. Ono što je važno, Vlada je uvela porez na imovinu na nivou cele države, što je postalo novi izvor prihoda, a banke su prihvatile šemu depozitnog osiguranja što znači zaštitu u slučaju bankrota banke.

Bruto domaći proizvod(BDP) je bio stimulisan  na način da se novac pozajmljuje iz finansijskog sistema, a kojem je nedostajala transparentnost. Ova godina je veoma turbulentna za kineske finansije. Došlo je do krize na tržištu nekretnina zbog završetka radova na brojnim stambenim objektima. Vlada je otvorena za međunarodne saradnje, dolazi do napretka u preduzetništvu, kao i do inovacija na tržištu. Prioriteti su zapošljavanje, visina zarada i životna sredina, a tržišne reforme se sprovode kako bi se ubrzao prelazak na održivi model rasta koji će pokrenuti inovacije i poljoprivredu. Kinezi se veoma trude da osiguraju bolju dostupnost roba i usluga, jer to doprinosi većoj potražnji i boljem kvalitetu života.

Kina je poznata po tehnološkim inovacijama i ulaganjima u toj sferi. To što je ekonomija u usporenijoj fazi nije uticalo na ambiciozne planove koje ova zemlja ima što se tiče izgradnje svemirske stanice i slanje prve osobe na Mesec za deceniju ili dve. Takođe, povećava se i broj internet korisnika, pa je ukupan broj nadmašio čak i SAD i Japan. Vrednost kineske ekonomije procenjuje se na deset bilijardi dolara i političari su shvatili da oslanjanje samo na investicije i izvoz nije održivo. Zbog toga su odabrali strukturne reforme i odoleli su iskušenjima kvantitativnih olakšica i konkruetne devalvacije valute.

Kina više ne može da se oslanja samo na izvoz i mora da ima fokus na domaću potrošnju i na investicije privatnog sektora. Došlo je do toga da se ova zemlja suočava sa najnižom stopom rasta još od događaja na trgu Tjenanmenu u Pekingu 1989-1990.godine, kada je došlo do masakra zbog protesta u ime demokratije i ljudskih prava koje su predvodili studenti, a trajali su punih sedam nedelja.

Kina je zemlja za koju govore da je svetska fabrika i jedna od najvećih sila na svetu i njena moć se postepeno uvećava bez obzira na ekonomski pad. Međutim, u septembru ove godine doći će do zakonodavnih izbora na kojima će se između ostalog raspravljati i o opravku kineske ekonomije i rastu BDP-a.

Američko-kineska saradnja

Svet se suočava sa velikim problemima i izazovima kao što su zaštita životne sredine i globalni privredni rast. Sve je više zemalja koje uočavaju da se mnoge stvari ne mogu rešiti bez saradnje između Kine i Amerike, bez obzira na njihovu međusobnu netrpeljivost. Iako su suočeni sa ekonomskim, društvenim i institucionalnim rizicima ove zemlje ne bi smele da jedna u drugoj vide najveći spoljni problem. Krajem 2012.godine u kineskom javnom mnjenju  vladala je velika netrpeljivost prema američkoj državnoj kancelarki Hilari Klinton. Jedan od kineskih analitičara rekao je za nju da je ona samo gost, da ne uvažava Kineze i da prijateljstva između te dve zemlje ne može da postoji. Ti zategnuti odnosi postoje i dan danas.

Srpsko-kineska saradnja

Naša zemlja sa Kinom ima dobre i prijateljske odnose, pogotovo što smo mi i strateški partneri sa njom. Prijateljstvo se pokazalo i prošle godine kada smo zajedno proslavili sedamdeset godina pobede nad fašizmom. Srbija ima principijalnu podršku teritorijalnom integritetu i postizanju dogovora putem dijaloga. Kina je spremna da podrži i nove projekte i nove kompanije i da učestvuje u njima. Ono što je najnovije je to da će upravo Kina da kupi železaru u Smederu i da je učini jednom od najmodernijih u Evropi, a razgovara se i o tome da će biti potpisan ugovor za izgradnju deonice Koridora 11 od Surčina do Obrenovca.

Što se tiče uvoza i izvoza u Kini postoji interes za poljoprivredno-prehrambene proizvode iz Srbije kao što su žitarice, meso, smrznuto voće i vino i proizvode crne i obojene metalurgije.

Srbija iz Kine uvozi telefone, računare, polietilen, delove mašina i računarske opreme, kao i obuću i odeću. Međutim, postoji podatak da naša zemlja generalno malo izvozi u Kinu i da se nalazi na čak sto pedeset i petom mestu po izvozu i da treba poboljšati tu poziciju, pre svega sa kvalitetnim proizvodima i nastavljanjem saradnje i prijateljstva i u narednom periodu.

Intervju sa Brankom Dragašem

Novac je kao krv, ne sme da stoji i mora da se okreće

’’Više se potroši za zatvore, nego za kulturu i to govori o našoj propasti, jer nema prave kulturne politike’’

Branko Dragaš je istaknuti ekonomista i direktor Balkan Business Centra. Bio je prvi predsednik privatne banke u Jugoistočnoj Evropi, a sa grupom saradnika osnovao je devedesetih godina Credibel banku koju je kasnije srušio Miloševićev režim. Radio je u Jugobanci koja je učestvovala u finansiranju, između ostalih kompanija, železare u Smederevu.  Politika ga nikad nije zanimala, ali je bio lični savetnik pokojnog Zorana Đinđića i njegov finansijer. Učestvovao je u osnivanju fondacije ''Borislav Pekić’’, a njegovo delo ’’Zlatno runo’’ preporučuje svim mladim ljudima da pročitaju. Zabranjen je u medijima zbog njegovih iskrenih stavova o politici, društvu i kulturi. Njegov moto i rečenica kojom se svakodnevno vodi jeste da ljudi ne treba da dolaze sa problemima nego sa rešenjima.

Gospodine Dragaš, 1982. godine završili ste Ekonomski fakultet smer ’’Ekonomska teorija’’, a već dve godine kasnije počeli ste da radite u državnoj banci na tržištu novca. Kakvu ste tada imali strategiju kada ste uspeli da razvijete posao od sto miliona mesečnog obrta kapitala?

Slučajno sam se zaposlio u Jugobanci preko konkursa i moja namera je bila da radim u privredi, na tržištu, ali bankarstvo je tada bilo nedovoljno razvijeno u smislu postojanja institucionalnog finansijskog tržišta, jer nije bilo berze. Spletom potpuno slučajnih okolnosti sam počeo da radim baš u banci, jer sam imao ekonomsko obrazovanje makroekonomiste i meni se svidelo da razvijam jedan takav posao. Počeo sam od nule, prošao sam čitav bankarski zanat, od šaltera do velikih ugovora. Banka je bila jedna ozbiljna  finansijska ustanova. Radio sam na odeljenju tržišta novca, hartija od vrednosti i međubankarskih odnosa. U Jugobanci sam radio do 5.decembra 1989.godine i nijednom nisam išao na godišnji odmor i razvio sam posao od sto miliona dolara dnevnog prometa. Novac je kao krv, on ne sme da stoji, mora da se neprestalno okreće, da struji i gradi privredu, ja sam to na vreme shvatio i bio sam zato profesionalan, pedantan, tačan i disciplinovan na finansijskom tržištu. Želeo sam  da razvijem nešto što nije postojalo na finansijskom tržištu tadašnje Jugoslavije i tako sam svojom marljivošću, preciznošću, disciplinom i odgovornošću izgradio ime i ugled jednog mladog stručnjaka i postao poznat na velikom jugoslovenskom finansijskom tržištu.

Bili ste prinuđeni da napustite državnu banku 1989. godine zbog političkih pritisaka i te iste godine učestvovali ste u formiranju opozicije u Srbiji i u njenom finansiranju. Kako je izgledala ekonomska i politička situacija 90-tih godina?

To su bila druga vremena. Rušio se socijalistički sistem i počela je tranzicija.Tada nijednog direktora niste smeli da oslovljavate sa gospodine, već sa druže i niko nije verovao, recimo, da može da postoji privatna banka i da banka može da se reklamira.  Banke su bili socijalistički dinosaursi i teško su prihvatale tržišne novine. Meni se tako otvorio ogroman prostor za plasman mojih poslovnih ideja. Ti socijalistički principi su baš bili zaostali i trebalo je napraviti neki sledeći, novi korak. Možete u štampi tih devedesetih godina da nađete mnogo tekstova, intervjua i mojih nastupa koji su govorili o tržištu, berzi, akcijama, akcionarstvu i iznosio sam političko-ekonomska konkretna rešenja šta treba u društvu da se radi. Nažalost, ostao sam potpuno usamljen u toj želji da se modernizuje društvo i sruši totalitarizam.  Mi smo potpuno otišli u suprotnom pravcu od svih onih mojih predloga i tako je počela naša propast. Istorijski gledano, Milošević je potpuno promašio pravac kretanja te 1989.godine. Padom Berlinskog zida sve se menja. Predlagao sam tada da se brzo oslobodimo socijalizma i da idemo na jedan moderni, narodni kapitalizam, koji bi se zasnivao na akcionarstvu svih građana.Predlagao sam da se mi ,Srbi ,prvi otcepimo od Jugoslavije, ali da ona ostane kao konfederacija, ali da svako plaća svoje napravljene račune i svoje dugove da vraća. Međutim, sve te moje ideje, koje sam predlagao političarima, bile su brzo odbačene. Umesto da devetog marta 1991.godine srušimo despota Miloševića i da krenemo u brzi privredni razvoj, mi smo to učinili tek devet godina kasnije 2000.godine. Predlagao sam tada da vodimo ljubav, umesto rata i da pravimo pare, umesto da se ubijamo.

Sa grupom saradnika osnovali ste 1992.godine Credibel banku koja je imala dobru strategiju i profesionalan pristup, ali ju je režim uništio četiri godine kasnije. Zbog čega se to dogodilo?

Posle razlaza sa vlasnicima Karić banke osnovali smo, uz pomoć privrednika, Credibel banku i vrlo brzo smo imali dvadeset sedam firmi po svetu i dvadeset u Srbiji, radili smo vrhunski profesionalno i radno vreme nam je bilo non-stop. Strategija je bila odlična i bili smo podrška firmama za izvoz svega što je Srbija tada izvozila na strana tržišta. Sedište naših kompanija po svetu, zbog uvedenih sankcija,  bilo nam je u Cirihu, tako da smo na taj način omogućavali srpskoj privredi da , zaobilaznim putem, izađe sa svojom robom na tržišta u svetu. Sve je išlo dobro, banka i firme su dobro poslovale, ali zbog mog javnog stava o stanju u društvu sukobio sam se sa totalitarnim režimom, odbio sam bilo kakvu saradnju sa njima, jer sam video da to sve ide u propast, pa me je to dovelo u nemilost. Od strane režima bio sam etiketiran kao jedan od važnih ljudi  opozicije, pa je zbog toga usledila njegova represija prema meni i uništavanje moje banke. Zagovarao sam jedan potpuno nov politički i ekonomski sistem, koji se fundamentalno razlikovao od socijalističkog i komunističkog sistema, kritikovao sam nacionalsocijalizam i profesionalne Srbe, koji su zarađivali na nacionalnoj tragediji,pa je zbog mog finansiranja Demokratske stranke i Zorana Đinđića usledio  konačan sukob sa tadašnjim režimom,  odbio sam sve ponude režima, nisam hteo da se prodam i nisam pristao na bilo kakvu saradnju sa njima. Rekao sam da taj režim mora da ide na istorijsko smetlište i tako se i desilo,nažalost, prilično kasno tek 5.oktobra 2000.godine. U poslednjih trideset godina  mog javnog rada, sve sam strateške događaje  tačno predvideo, nudio sam druga rešenja, pobunio sam se iskreno i otvoreno, smatrao sam da je to moja rodoljubiva i intelektualna obaveza, ali vreme kada sam progovorio o svemu nije bilo pogodno i tako sam surovo kažnjen za moj javni nastup. Činjenica da sam i danas zabranjen, najbolje govori da još uvek živimo u totalitarnom ustrojstvu društva. Danas su sve bivše jugoslovenske države, gde imam puno prijatelja i gde poslujem, deset puta više zaduženije nego u godinama raspada, Jugoslavija je dugovala 20 milijardi dolara, dok je danas zaduženost preko dvesta dvadeset milijardi evra, što  je dokaz jedne potpuno promašene i ekonomske i društvene politike koja je dovela do  kraha i sloma nacionalnih država.

Prošle godine ste napisali da građane Srbije treba finansijski obrazovati i da biste od vrtića do fakulteta uveli finansijsko opismenjavanje dece. U čemu još vidite spas srpske ekonomije i napredak naše zemlje?

Po američkom istraživanju iz 2013.godine, ljudi stari izmeđi dvadeset pet i šezdeset pet godina, čak 65% Amerikanaca je finansijski potpuno nepismeno. Moramo da učimo građane o tome šta je novac i kako se radi sa novcem, mislim da je 95% našeg naroda u tome potpuno nepismeno, jer da nije tako ne bi se potpisivali ugovori sa valutnim klauzulama, koji se vezuju za evro, da bi evro vezali za švajcarac. Znanje o finansijama i primena finansijskih znanja je finansijska lična higijena za svakog slobodnog građanina jedne zajednice. Tamo gde počinje prihod-rashod, tamo počinje matematika, logika i ekonomija. Tamo gde nema prihoda i rashoda to je onda parazitski sistem nevladinih organizacija i političara, koji ne polažu nikome račune i koji voluntiristički vladaju društvom. Prihod se ostvaruje na osnovu neke robe i usluge, a rashod na osnovu svih nastalih troškova. To je osnov ekonomije, koga nisu naučili oni što upravljaju državom.Situacija je dana potpuno dramatična u Srbiji, nagomilani gubici u privredi su 12,56 milijardi evra, dok je ukupan kapital privrede svega 4,9 milijardi evra i jedini sam ekonomista u čitavoj regiji koji se zalaže za programirani bankrot.  Bankrot je podvlačenje crte, otrežnjenje, promena svesti, promena načina ponašanja i suočavanje sa realnošću. Programirani bankrot treba da nas spasi od daljeg zaduživanja, jer nas je ova vlast od 2012.godine do danas zadužila za jedanaest milijardi evra i nastavljaju i dalje da nas zadužuju. Naša spoljna zaduženost je preko dvadest osam milijardi evra, a naš javni dug je preko dvadest pet milijardi evra. Sa takvim stanjem mi ulazimo u nekontrolisani bankrot, koji može da dovede, ukoliko se nastavi ovaj cirkus u politici i zabijanje glave građana u pesak, do opasnog građanskog rata. Zalažem se za otvaranje medija, stvaranje novog političkog i ekonomskog programa, rušenja totalitarnog sistema, razvoja direktne demokratije, ukidanje političara kao relikta prošlosti, koji nam ne trebaju u elektronskom dobu, zalažem se za Vladu nacionalnog spasa, sastavljenu od iskusnih, stručnih i poštenih ljudi iz Srbije i rasejanja, zalažem se da se objavi pravo stanje finasija Srbije i da svi građani znaju o svim deficitima koji postoje.

Ministarstvo kulture i informisanja objavilo je rezultate konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata u 2016.godini u oblastima kulturnog nasleđa i savremenog stvaralaštva koji su izazvali niz reakcija u javnosti. Kako vidite stanje srpske kulture i koja su rešenja za njen oporavak?

Nema društvenog razvoja jedne države bez razvoja kulture. Izdvajanjem od 0,61% za kulturu je katastrofa. U ekonomskom programu, koji nudim građanima Srbije, mora se izdvajati minimum  dva posto, povećanje mora da bude odmah, ali za ozbiljan napredak kulture mora da se izdvaja do pet odsto. Mi samo iz turizma možemo da uzimamo milijarde evra na svim istorijskim resursima koje posedujemo, jer smo mi prva evropska civilizacija i  imamo prvu svetsku pismenost, ali to niko iz vlasti ne zna da realizuje jer su primitivci i diletantni, stide se što su Srbi i prihvataju smeće potrošačke civilizacije u raspadu.Srpsko srednjovekovno slikarstvo je predrenesansno. Kultura mora prvo da se budžetski ojača. Mi nemamo nijedan film o Kralju Bodinu, Stefanu Nemanji, Svetom Savi, Dečanskom, Kraljeviću Marku, Konstantinu XI Dragašu,  Stefanu Lazareviću, Đurađu Brankoviću, grofu Savi Vladisavljeviću Rogozincu i mnogim drugima, koji su uzdigli našu kulturu. Mi ne možemo bez kulturnog identiteta da opstanemo.Mi danas imamo u medijima i javnosti jedno  divljaštvo, jedan diluvijalni primitivizam, tupost, bezobraluk, vulgarnost i kosmičko neznanje i glupost o nama samima, jer nema prave kulturne politike. Više se izdvaja za zatvore, što reče književnik Dejan Simonović, nego za kulturu i to govori o našoj potpunoj propasti.

Jednom prilikom ste izjavili da ste bankarstvo učili od Balzaka, a volite Pekića, Krležu, Dostojevskog, Servantesa, Tomasa Mana, Frojda i mnoge druge pisce. Koliko su Vam književnost i literatura pomogli u svakodnevnom životu i šta za Vas predstavlja pisanje?

Učio sam od Balzaka bankarstvo, dok Pekićevo ’’Zlatno runo’’ preporučujem svim studentima da ga pročitaju. Literatura i književnost daje suštinu života. Ne možete se baviti jednom uskom delatnošću kao što je bankarstvo ili investicijama, ako ne znate kakav je mentalitet nekog naroda, kakva je kultura, kakvi su društveni odnosi, a to celovito znanje jedino može da nam donese književnost. Frojd, Jung, Adler i From su mi pomogli u biznisu da posle nekoliko minuta procenim ljude na osnovu gestikulacije, govora i načina kako se ponašaju. Teško je pregovarati sa Rusima ako niste pročitali Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja, Bulgakova ili Čehova, pa sve do ove nove ruske literature Peljevina i Prilepina, ako ne znate njihovu istoriju i tradiciju. Čovek nije samo goli interes, komision, kamatni prinos i profitna stopa, kako su neoliberali pokušali čovečanstvo da okuju, nego je čovek misaono, duševno i duhovno biće. Novac nije smisao života, već sredstvo za život, a smisao života je nešto sasvim drugo, nešto što se može ostvariti i  nalazi se u duhovnoj sferi.

Kritikujete neoliberalizam u Srbiji i povodom toga ste objavili knjigu ''Kuda ide Srbija''. Po Vašem mišljenju probleme ne treba izbegavati, već ih rešavati. Kuda mi kao zemlja idemo i koja rešenja su nam neopohodna da bi se oporavili od problema?

Mi smo promašili pravac kretanja. Idemo u siguran  ekonomski bankrot i dužničko porobljavanje države i građana, dok mladi ljudi odlaze iz zemlje u kojoj vide samo nesreću i bedu. Ovakvim daljem propadanjem mi Srbi ćemo, manje-više, nestati za sto godina. Imamo tri rešenja. Da izvršimo kolektivno ubistvo, jer sigurno nestaje, pa možemo tu muku skratiti, da se preselimo odavde na neko bolje mesto, gde nećemo toliko da stradamo, a treće rešenje, koje ja nudim decenijama unazad, jeste da se organizujemo i da napravimo uređenu i bogatu državu i da građanima donesemo slobodu i blagostanje.Glavni krivci za sve što nam se dešava smo mi sami. Niko nam drugi nije kriv. Zapamtite! Mi sami smo krivi za sve što nam se dogodilo. Mora doći do otrežnjenja i moji nastupi u javnosti, računajući i ovaj, usmereni su sa ciljem da moje ideje dođe do mladih ljudi i da oni vide da nije sve izgubljeno, da ima rešenja i da ima ljudi koji su čestiti, pošteni, radni i duhovno i moralno uzvišeni. Zadatak moje generacije je da se zaustavi sve dosadašnje negativne trendove u društvu, da izađemo sa konkretnim i operativnim rešenjima, da okupimo ljude koji mogu da nose novu istorijsku ideju i da pokažemo da postoji u našem narodu prosvećena elita koja može spasiti državu i naciju od dalje propasti. Verujem u drevnu snagu našeg naroda i verujem da će, posle programiranog bankrota i podvlačenja crte, početi preobražaj našeg društva.

Imate zabranu da gostujete na nacionalnim medijima i diskredituju Vas u javnosti zbog Vaših ideja koje mogu biti opasne po režim. Kako vidite štampane i elektronske medije u Srbiji i novinarstvo kao profesiju?

Ono što je mene porazilo jeste krah demokratskog potencijala u društvu. Ljudi žive  pod nekim ucenama, strahom , dok su se intelektualci  povukli, jer u ovo političko blato neće da ulaze. Mediji služe za pravljenje tog blata. Čast izuzecima, ali 98% medija učestvuje u tome. Međutim, sve će ovo proći.Naša deca će se svemu ovome čuditi. Neće verovati da su takvi glupani i skotovi vladali Srbijom. Neće verovati da su mnogi ćutali i da su gledali neka svoja sitna posla. Ja se zalažem za rušenje totalitarizma i za to da donesemo slobodu građanima, da oslobodimo monopolisano tržište i da pobedi moralni princip nad pohlepom političara i njihovih stranaka. Vremena su se promenila, mi živimo u digitalnom dobu i predlažem da pređemo na digitalnu demokratiju. Mediji su samo preslikani iz neoliberalnog koncepta, porobljeni su i rade samo za interese multinacionalnih kompanija. Svi mediji u Srbiji moraju da budu slobodni. Kada mediji budu slobodni, onda ja više neću biti zabranjen.

Šta mislite o Zoranu Đinđiću i kako ocenjujete njegovo delo i doprinos u demokratskim promenama u Srbiji?

Mi smo dugo bili na istom istorijskom zadatku koji se zvao - rušenje totalitarnog Miloševićevog režima i stvaranje demokratskog društva u Srbiji. Iako smo bili potpuno dva različita principa, dve različite energije i imali smo dva različita pogleda na politiku, nas je, ipak, spojila ista želja.  Druga istorijska ličnost, pored Miloševića, koja je imala istorijsku priliku da modernizuje Srbiju i da nas spasi sadašnje propasti i svega što danas preživljavamo, bio je pokojni Đinđić, ali on to nije shvatio i nije imao istorijski kapacitet da odigra tu veliku istorijsku ulogu. On je imao bolju istorijsku poziciju i dobio je podršku razvijenog sveta, kao i svih nas građana, koji su bili željni slobode i boljeg života, ali je on, nažalost, sve upropastio. Pomogao sam mu na samom početku, bio sam njegov lični spoljni savetnik, verujući da možemo iz temelja promeniti Srbiju, obišao sam, zajedno sa svojim stručnim timom, za tri meseca čitavu Srbiju i stavili smo  na sto premijeru  4,5 milijardi projekata za pokretanje proizvodnje i izneli, konkretan i operativan, ekonomski program za pokretanje domaće proizvodnje.Sve je bilo uzalud. Naš Program za spas Srbije iz 1999 godine, najbolji državotvorni program u XX veku, Đinđić je bacio u korpu za otpatke. Prihvatio je poguban neoliberalni koncept i tako je sebe doveo do propasti. On je hteo, nekoliko meseci pred streljanje, shvativši da je pogrešio pravac kretanja, da napravi istorijski zaokret, ali bilo je prekasno.Nisu hteli da ga puste da izađe iz tog vrzinog kola propsti. Ubila ga je njegova pohlepa i sujeta. Nezrelost i površnost.To je bio njegov najveći problem. Ponela ga je totalitarna vlasti i kada je hteo da iz nje izađe ,oni, koji su imali interese da se takav neoliberalni koncept nastavi, odlučili su ga likvidiraju.

Kako ocenjujete stanje na Kosovu danas i da li će Srbija biti primorana da prizna i prihvati faktičko stanje-njegovu punu nezavisnost?

Albanci su u jednom velikom istorijskom napretku i napraviće, podržani Vašingtonom i Briselom, Veliku Albaniju, kako bi se Srbi, kao remetilački faktor na Balkanu, napokon porazili. Međutim, oni imaju velike nevolje u tom svom ujedinjavanju, jer veliki broj ljudi zbog NATO bombardovanja oboleva od karcinoma, umiru, iseljavaju se, kriminalne grupacije kontrolišu društvo, sve veće je siromaštvo i nezadovoljstvo opljačkanog i prevarenog naroda. Čitava politika Srbije prema Kosovu je, prema mom mišljenju, bila potpuno pogrešna čitav XX vek. O tome sam toliko pisao i od 1981. nudio sam praktična rešenja. Sve je to zabranjivano. Šta treba danas da uradimo? Telegrafski kratko. Trebamo odmah da odustanemo od Briselskog sporazuma, moramo da napustimo pogrešan put ka Evropskoj uniji, vratiti pitanje Kosova u UN, odbiti dalje pregovore sa Prištinom i Briselom, napraviti investicije naše države na opštinama gde žive Srbi,  uvesti vojni rok ponovo, naoružati se uz pomoć Rusije, napraviti veliku rusku bazu u Vranju,  organizovati Teritorijalno odbranu da možemo milion ljudi da dignemo na oružje, kako bismo odbranili svoju slobodu i spremno dočekali nove sukobe na Balkanu, sve ljude koji su bili povezani sa kriminalom na Kosovu i koji su uzimali ogromne količine novca treba pohapsiti i konfiskovati im imovinu. Ko to može da uradi? Samo novi ljudi koji budu vodili Srbiju.