Intervju sa Nenadom Čalukovićem

 

Da je Đinđić ostao živ ubeđen sam da bi nam kao državi bilo bolje

“Tijanić je ostavio veliki trag u srpskom novinarstvu i uvek mi je bilo izazov raditi sa njim, jer mi je bio misterija”

Nenad Čaluković je politički novinar Nedeljnika koji je svoju novinarsku karijeru započeo u Telegrafu kod Slavka Ćuruvije. Zainteresovao se za politiku da bi iskazao svoj bunt prema Miloševiću. Radio je i u Blicu, Novostima i Presu. Intervjue sa političarima radi da bi stekao što jasniju sliku o njima i upoznao njihov život van medija. Uradio je razgovore sa  svim važnim ljudima iz sveta politike, ali intervjue koje posebno pamti su sa pokojnim Aleksandrom Tijanićem i Miodragom Petrovićem Čkaljom neposredno pred njihovu smrt. 

Rođeni ste u Guči za koju se misli da je jedno od najlepših mesta u Šumadiji. Kakva su Vam sećanja iz detinjstva i mladosti pre nego što ste došli u Beograd?

 To me čini posebnim zato što sam jedan od retkih koji je rođen u Guči. To mi piše u ličnoj karti. Moji Gučani se mahom rađaju u čačanskom porodilištu. Očigledno sam malo požurio, jer majka nije stigla do bolnice. A ponosan sam na tu činjenicu zato što je posle Novaka Đokovića, uz Egzit -Guča najveći brend Srbije. Imam jednu anegdotu da kada sam došao na fakultet u Beograd asistent na sociologiji me je pitao koja je razlika između nas  iz unutrašnjosti i studenata iz glavnog grada. Rekao sam mu da postoji velika razlika sa čime se on nije složio. Pitao me je zašto tako mislim. Odgovorio sam mu da u Guči nisam mogao da idem često u bioskop, pozorište ili na velike fudbalske utakmice, a to su mogli moji vršnjaci u Beogradu. On je onda onako besno skočio i izbacio me je napolje. Dao mi je novac da odem u sve bioskope, pozorišta i  na Marakanu, a onda da dođem da polažem ispite.

Guča je, inače, jedna mala sredina, pitoma, kojoj se uvek  rado vraćam. Kad sam bio mali, sećam se da je postojao na televiziji samo prvi i drugi program. Interneta naravno nije bilo, ni ovih čuda tehnike. Okretao sam se novinama i kao da sam već tada bio predodređen da postanem novinar, jer sam naučio da čitam uz Politiku, a ne uz bukvar.  Voleo sam sport i to mi je tada bila velika preokupacija.

Kako ste doživeli Beograd kada ste iz malog mesta došli u glavni grad da studirate?

Sećam se prve vožnje tramvajem, kao da sam putovao dva sata od fakulteta do železničke stanice i čini mi se da sam samom sebi rekao da se  neću više voziti u njemu. Razmišljao sam da li ću uspeti da se snađem, jer ipak dolazim iz malog mesta. Upoznavao sam Beograd polako i sve mi je bilo zanimljivo. Bio sam oduševljen kada sam video prvu javnu ličnost. Bio je to Bata Stojković, pamtim još njegov sako koji je nonšalantno nosio preko ramena. Beograd mi je nudio sve ono što nisam imao u Guči i što mi je nedostajalo. Kao kada bih sada odavde otišao u neki mnogo veći grad kao što je npr. Njujork.

Radili ste u Telegrafu, Novostima, Blicu i Presu, a trenutno ste urednik političke rubrike u Nedeljniku. Kada ste shvatili da Vas zanima politika i da želite da budete politički novinar i zbog čega?

Politički novinar sam postao 1999.godine, dakle, za vreme Miloševića u Blicu. Bio sam u beogradskoj rubrici i tad se iz nje išlo u druge rubrike poput političke, društvene i sportske ukoliko se pokaže neko znanje. Nekako sam slučajno završio u politici. Hteo sam da pređem u društvo, jer su me tada zanimale društvene prilike. Slušajući starije kolege politika je u to vreme bila izazov. Pogotovo raditi političke strane u vreme Miloševića. Taj opozicioni bunt prema Miloševiću sam tada imao prilike da pretočim u novine, ali uvek profesionalno. Pratio sam i SPS i JUL. Vremenom mi je sve bilo lakše. Sećam se tih prvih izveštaja i nije mi bilo baš svejedno. Radeći sa političarima intervjue imao sam priliku da saznam kakvi su oni ljudi, ne samo kakvi su na televiziji i kako se predstavljaju u novinama. I ta želja da saznam njihovu drugu stranu i njihov običan život je uticala  da ostanem u političkom novinarstvu. 

Sa pokojnim novinarem Aleksandrom Tijanićem uradili ste poslednji intervju u avgustu 2013.godine pred njegovu smrt. Na razgovor je došao u crnoj majci koju je namerno obukao da bi pokazao da je na samrti zdraviji nego za života. Šta ste iz razgovora sa njim uočili, kakvo je novinasrtvo ostavio za sobom i kakvo je on imao mišljenje o svojoj profesiji?

Dan-danas kada pročitam taj intervju stvarno mi deluje pomalo vizionarski i ta moja pitanja koja sam mu postavio kakav RTS očekuje posle njegovog odlaska. Došao je u crnoj majci i hteo je da svojim protivnicima, kojih je stvarno imao i u politici i u novinarstvu i u drugim sferama, pokaže da je on još uvek jak. Ta smrt posle toga me je ipak iznenadila i moram reći, kao novinara, rastužila. Tijanić je  ostavio veliki trag u srpskom novinarstvu. Uvek mi je bio izazov raditi sa njim i, ma koliko ga poznavao,  bio mi je misterija. Uvek sam vodio računa šta da ga pitam, jer sam ga gledao kao nekog ko će najbolje umeti da prepozna da li znam ili ne znam da radim ovaj novinarski posao. Kada je pristao na drugi intervju  znao sam  ipak da sam prošao kod njega neki test, jer je moga da bira kome će dati intervju. A kada sam uradio taj poslednji, rekao mi je: “Ovaj intervju će nadživeti i mene i tebe”.

Tijanić je bio neko čije su tekstove čitali svi bez obzira ko ga je voleo ili nije. Slao je poruke nekada jače nego političari. Taj intervju je neplanirano ispao testamentaran i nažalost jedan od mojih najboljih koji sam uradio. Bio je razočaran u novinarsku profesiju i to čak nije ni krio. Bio je razočaran u studente, političare, u celu elitu. Smatrao je da je srpska elita izdala i naciju i državu i svaku srpsku porodicu ponaosob. Imao je tu svoju dijagnozu da je i novinarstvo sve lošije, ali je zanimljivo, imao potrebu da brani tabloide, jer, kako je tvrdio,  tabloidi su svojevremeno zamenili opoziciju u Srbiji. Sebe je doživljavao kao omatorelog kauboja koji je napravio tek nekoliko dobrih televizija, a da je za njegove tekstove trebalo imati dva žumanceta. “Uvek kada sam uzimao pero u ruke, dizao sam ruku na sebe”, bila je, kako je smatrao, srž njegove novinarske biografije. Bio je ponosan što je RTS doveo na pijedestal gledanosti. Znao je i da mnogi pokušavaju da ga kopiraju, ali je znao da mnogi žele njegov kraj.  

 

Zajedno sa Veljkom Miladinovićem uradili ste intervju sa Vojislavom Šešeljem posle njegovog izlaska iz zatvora u Hagu. Zbog čega je pristao da prvi put za domaće medije ispriča svoju političku ispovest i osvrne se na trideset godina duge  karijere u politici?

Kada se Vojislav Šešelj vratio iz Haga  pokušavao sam da dobijem taj intervju preko njegovih ljudi u stranci. Rekli su mi da ću dobiti taj intervju, jer ga niko ni ne traži, što je meni bilo veoma čudno. U životu sam, inače,  dva puta imao tremu pred nekim koga intervjuišem. Prvi put sa Vojislavom Koštunicom, što je bila intelektualna trema, jer sam se plašio da li ću mu dorasti kao sagovornik. Drugi put sam imao tremu kada sam radio prvi intervju sa Šešeljem krajem devedesetih. To je bila fizička trema. Moj strah se, međutim, odmah izgubio pošto mi je dao podstrek rečima:”Vi pitate, ja odgovaram”.

Uradio sam poslednji intervju sa njim za Blic pre nego što je otišao u Hag i namestilo se da uradim i prvi intervju kada se vratio odatle. Nedeljnik je zaista list koji pravi ekskluzivne intervjue i nekako je bilo logično da taj intervju mi uradimo. 

U nekoliko navrata u intervjuu osvrnuli ste se na njegovu ljudskost i da li je uopšte ima pričajući o pokojnom Đinđiću, kao i njegovom odnosu sa ljudima iz sadašnje vlasti. Kakav je Šešelj kao osoba i ličnost po Vašem mišljenju, a da ste to zaključili tokom dvoiposatnog razgovora sa njim?

Šešelj je temperamentan i arogantan. Njega i Čanka smatram za najinteligentnije srpske političare, s tim što je jedan na jednom, a drugi na drugom kraju klatna. On je drzak i spreman da za svoje političke ciljeve uradi sve. Da zapali zastavu, da polije vodom itd. On je čovek koji je pekao jagnje u Hagu kada su ubili Đinđića, na šta sam ja bio zapanjen i zato nisam mogao da odolim, a da ga ne pitam za njegovu ljudskost. U ovom razgovoru posle izlaska iz Haga bio je ubedljiv, odavao je utisak da je napravio neki dogovor sa vlastima. Bilo je simptomatično da nije napadao Vučića, već samo Tomislava Nikolića. To je ostavilo  sumnju o kojoj se kasnije dugo raspravljalo u javnosti. Ostavio mi je utisak čoveka koji ipak zdravstveno nije najbolje. Očekivalo se da kada on dođe u Srbiju da će to biti bunt, da će biti protesta po ulicama, demonstracije ispred predsedništva i Vlade. Sve je izostalo, a Šešelj se posvetio rijalitijima. Šešelj je očigledno svestan da je ova garnitura vlasti veoma jaka i da on ne može to da promeni. Pretpostavljam da je njegov cilj da se kandiduje na predsedničkim izborima 2017.godine. Nije to rekao, ali sam stekao takav utisak i da će to biti njegov  pokušaj da se ozbiljnije vrati u politiku. 

U razgovoru sa ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem dotakli ste se atentata na Milana Beka i smrti Ivane Bodrožić u hotelu Hajat. Oba slučaja još uvek nisu rešena, kao ni događaj sa padom helikoptera. Primećujete li možda da ima paradoksalnih izjava i ponašanja ljudi iz vrha MUP-a kao i prikrivanje istine u vezi sa nekim slučajevima koji nisu rasvetljeni?

 

Zaista mislim da se Stefanović trudi da uradi nešto u svom resoru. Ostavlja utisak i da radi na ta dva slučaja. MUP je jedan veliki sistem o kom, iskreno,  ne znam mnogo i o njemu ne mogu previše da sudim, ali gledajući sa strane čini se da su odnosi u policiji opterećeni raznim skrupulima i pritiscima.  

Sa Draganom Đilasom uradili ste poslednji intervju koji je dao kao gradonačelnik Beograda. Tokom intervju ste ga pitali zašto je nervozan, a on je izbegao odgovor na to pitanje. U tom oštrom razgovoru, kako ste ga opisali, šta Vam je promaklo da saznate, a niste?

Koliki je prijatelj sa Vučićem. I koliko je to prijateljstvo iskreno ili ne. Đilas je zaista uradio nešto za ovaj grad i svaki put kada prođem preko mosta na Adi, ja se setim njega. Bez obzira na to koliko su koštale sve te pristupne saobraćajnice za šta su ga optuživali politički oponenti. Ja sam više pristalica onog Titovog sistema da neka vlast uzima za sebe, ali neka daje i građanima. Bio je nervozan zato što je uvideo da mu je očigledno došao kraj na gradonačelničkoj fukciji, a i u DS-u mu se sve više ljuljala liderska stolica.  Ostao je  godinu i po dana na čelu Beograda nakon dolaska SNS na vlast u Srbij. Vučić je očigledno imao poštovanje prema njegovom rezultatu na izborima, ali nije mogao više da odoli pritiscima stranačkih kolega da Đilasa smeni sa te pozicije.

Skoro je izašla informacija, tačnije 8.novembra, da se nastavlja proces u Specijalnom sudu povodim ubistva novinara Slavka Ćuruvije i da će svedočiti Stevan Nikčević državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija i Branko Crni bivši visoki funkcioner DB-a, obojca optuženih za ubistvo. Zbog čega je suđenje i čitav ovaj slučaj toliko spor, jer je do sada saslušano samo pet svedoka?

Zato što se ubistvo desilo pre šesnaest godina i oni prvi, osnovni tragovi su nestali, sakriveni. Sada se čine neki navodno nadljudski napori da se to sve utvrdi. Njegovo ubistvo je bila smrt novinarstva tih devedesetih godina. Ja sam novinarstvo počeo u Telegrafu tako da sam bio vezan i za te novine i za Ćuruviju i zaista mi je žao što niko za toliko godina nije osuđen za taj zločin.

Zoran Đinđić imao je odlučnost, snagu, volju i bio je evropski čovek, dok je njegova Vlada bila spora i neodlučna u reformama. Po Vašem mišljenju, da je ostao živ posle 2003. godine kako bi se stvari odvijale po njega, a kako po našu zemlju?

Moja generacija – a tu ne računam ove kvazipolitičare i novokomponovane biznismene i kriminalce - nakon 12.marta 2003. živi na veresiju. Tog dana nije ubijen samo Đinđić, nego su ubijeni i nada i šansa da pošten svet u ovoj zemlji živi bar malo bolje. Ko nema problem s amnezijom, zna da je tih nekoliko dana plakala većinska Srbija. Kasno. Razumem sve kritike da je njegova vlada bila spora, da je mogao da se osloni na bolje ministre i saradnike, da je paktirao s kriminalcima u nekim prelomnim trenucima, poput 5. oktobra, ali ne zaboravite da je došao na čelo vlade nakon katastrofalnog Miloševićevog režima i u društvu nekih lidera u DOS koji ne zaslužuju da vode kafanu na Ibarskoj magistrali, a kamoli neki resor u državi. Žalosno je, u svakom slučaju, za ovu naciju što je mrtav Zoran imao veći rejting od živog Đinđića. A šta bi bilo s njim i sa Srbijom da nije bilo atentata? Znam da je bio vešt politički gimnastičar, tako da pretpostavljam da ne bi lako već na sledećim izborima  otišao u opoziciju, bez obzira na to što je njegova maksimalna podrška bila tek oko 12 odsto. I bez obzira na to što nijedan evropski tranzicioni premijer nije opstao duže od četiri godine. On bi učinio sve da se izbori za drugi premijerski mandat u kom bi kapitalizovao „prljave“ reforme koje je morao da pokrene u razorenoj zemlji. Ubeđen sam da bi nam kao državi bilo bolje, ma šta ko mislio o njegovoj politici – Kosovo bi već odavno bilo ad akta, s Hrvatskom bismo ušli u EU,  zakopali bismo ratne sekire u regionu, ekonomija bi nam bila na zdravijim osnovama... A sam Đinđić? Bio bi danas žestoki opozicionar. Ili možda  profesor filozofije u Nemačkoj, koji je digao ruke i od politike i od Srbije. 

U razgovoru sa novinarkom Oljom Bećković posle ukidanja “Utiska nedelje” saznali ste da je niko nije zvao iz opozicije da je podrži, a da strane ambasade ne interesuje njen slučaj. Zbog čega tolika mržnja prema njoj i njenoj emisiji koja je uspela da “preživi” devedesete, Miloševića, Koštunicu i Tadića, ali ne i sadašnju vlast?

   

„Želeli su moj kraj zato što znam njihov početak“, glasi jedna izreka, ne znam čija, koja bi možda najbolje mogla da ilustruje taj ceo slučaj s Oljom Bećković. Da apsurd bude veći, smatram da je Olja Bećković kritičkim utisicima svojih gostiju o Tadićevom režimu značajno doprinela dolasku Tomislava Nikolića i  Vučića na vlast. I da nije zaslužila takav tretman. Više me je, međutim, iznenadila zanemarljiva podrška Bećkovićevoj, koja je pokazala da je opozicija - ne samo politička, nego i intelektualna, kulturna, ako hoćete i medijska - izgubila tle pod nogama. To je, dakle, šire gledano bio krah cele opozicione javnosti, a ne samo Olje Bećković. Ali ko je danas u Srbiji opozicija?

 Zajedno sa Veljkom Lalićem uradili ste prvi intervju sa Aleksandrom Vučićem otkako je postao premijer. U razgovoru Vam je izneo detaljan plan za Srbiju, ali je otkrio i da želi da živi kao sav normalan svet. Iz ugla novinara, ali i čoveka kako vidite ličnost i delo prvog čoveka Vlade?

Mogu li da se našalim – da će istorija suditi o Vučiću?

Zvezdana Babel