петак, 16. октобар 2015.



Интервју са Веселином Кљајићем





Данашњи новинар је мултимедијани новинар

Истраживачко новинарство је свуда у свету скупо, оно кошта, а новца
је све мањe, поготово у штампаним медијима.

Веселин Кљајић је професор новинарства на Факултету политичких наука. Као новинар сарађивао је у Студенту”, “Гласу”, “Вечерњим новостима”, “ТВ новостима”, “Спорту”, “Дуги”, “Јефимији иНИН-у. Десет година је радио на Радио Београду. Објавио је књигу Интервју у штампи, on-line магазинима и на интернетуи коаутор је књиге Савремено новинарство”. Добитник је шпанске награде Premias Ondas, награде часописа Радио ТВ ревије, годишње награде Радио Београда и најмлађи добитник Октобарске награде за новинарство. 

Предајете новинарство на Факултету политичких наука дуги низ година. Шта су најчешће грешке студената и да ли поред опште таблоидизације и естрадизације свега ипак могу да пронађу прави пут и постану истакнути новинари?

Најчешће грешке су то што студенти верују да гледајући данашњу српску медијску сцену и читајући евентуално српску штампу да ће се лако снаћи у истој, а с обзиром да је она у највећој кризи од кад ја пратим српске медије чини ми се да ће се збиља лако снаћи, али у једном готово у потпуности таблоидном окружењу. Врло површном, окренутом сензацији, тиражима, утицају издавача и оглашивача, изложеном разним врстама притисака, од политичких, до економских. Једна од највећих грешака је да ће они то лако. Неће лако. Друга највећа грешка је што се студенти не припремају довољно. Суштина сваког доброг текста, у огромном проценту, лежи у припреми, у сјајној припреми. Следећа грешка је у непроверавању чињеница. Све се узима здраво за готово. Преузима се  некритички и неселективно са интернета, са разних сајтова и онда се деси да се лаж као снежна лавина обруши.  Следећа грешка, најчешћа, је то што студенти новинарства када виде како то више није тако једноставно, одустају од новинарства и одлазе у једну другу професију која им се чини много профитабилнијом,лакшом, атрактивнијом, а то су односи са јавношћу, односно PR. И на крају ово је болоњска генерација која има читав низ рупа у образовању, од основне школе преко гиманазије. Трка за бодовима, а не знањем, трка за формом, а не суштином и када тај образац пренесете на новинарство онда збиља добијете само форму, а не суштину.

Уређивали сте часопис за теорију и социологију културе и културну политику. У неком од бројева бавили сте се доминацијом PR-а над новинарским садржајима и српским штампаним медијима. Шта су по Вама узроци, а шта последице доминације PR-а и да ли PR полако гутановинарство?

Тај текст и уопште тај зборник последица је једног међународног скупа чији сам  био организатор и који се десио  у Црној Гори где се сакупио велики број професора и практичара са једне стране, а са друге они који су у пољу односа са јавношћу. Било је присутно тринаест универзитета из региона и Европе. Сви смо се ту састали да разменимо знања и да покушамо да таргетирамо основне проблеме не у идеји да ћемо одмах то моћи да решимо, већ да видимо оно што се испоставило тачно. Да су нам проблеми слични, да су нам ситуације у медијским системима сличне, да су трендови готово идентични и онда је као последица тога настао овај зборник, а овај текст је једно моје истраживање које сам  радио покушавајући да покажем како је дошло до овога што ја зовем предоминацијом PR над информативним садржајима. Новинари нису у стању да у кратком року дођу до информација и онда ту улогу преузимају разноразне PR кухиње које ће сасвим бесплатно дати све те информације на тањиру. Данашњи новинар је мултимедијални новинар и то се од њега и тражи када изађе са овог факултета. Ниједан штампани медиј неће у будућности преживети ако не буде изашао на што већем броју платформи и уколико не буде на неки начин везан за неки издавачки конгломерат.





Добитник сте награде часописа Радио ТВ ревија и најмлађи сте добитник Октобарске награде за новинарство 1982. године. Колику важност награде и признања имају у животу једног новинара?

Ја сам те награде добио јако давно и био сам јако млад и тада су ми много значиле. Тада ми је значило да знам да неко примећује оно што ја радим. Данас према њима немам никакав однос. Данас ми награде не значе много. Волим да се сетим ,морам да признам, Октобарске награде зато што сам је добио за једну документарну репортажу која ми је и дан данас драга. Мислим да су вам награде важне када сте млади да бисте имали потврду да  је оно што радите негде верификовано.

У разговору за Недељник изјавили сте да нове генерације младих новинара, осим ретких изузетака, уопште не читају. Ни књиге ни дневне новине. Како подићи свест о томе да читање заправо игра веома важну улогу у новинарској професији?

Нове генерације су click stream генерације и то је природно. То су генерације које живе једну постмодерну културу, културу екрана. Све се чита са екрана, нема више шушкавог папира и све то разумем, али нисам сигуран да читају Толстоја, Достојевског или Чехова у Е књигама на екранима својих компјутера или мобилних телефона. И тај проблем не може да се реши на факултету. Проблем читања, проблем културе, проблем медијске културе и медијске писмености задире у почетке образовања. Значи, оно што урадите у основној школи и након тога у гимназији више није надокнадиво на вишим институцијама, дакле на факултету. Мора да се створи једна нова културна политика  која ће вратити књигу и читање где јој је и место, дакле у образовни систем у школама.

Дошло је до кризе новинарске професије. Као што је професорка Неда Тодоровић рекла-конкуренција никад није била мања. Да ли је по Вашем мишљењу заиста све мање правих новинара, оних који треба да формирају јавно мњење?

Све је мање видљивих правих новинара. Ми имамо један други проблем. Ми већ једно дуже време имамо кризу ауторитета  и она је последица урушавања система вредности, па кроз урушавање целокупног система вредности, имамо урушавање медијског система. Некад сте знали ко су новинарски ауторитети, људима је могло да се верује. Данас је тога све мање, ауторитети су готово поништени или су нестали, а прави новинари, баш као и право новинарство не добијају простор у штампаним и свим осталим медијима, јер то не досноси тираже и рејтинге. Ја верујем да још увек има добрих новинара. Ја у својим генерацијама имам сјајне новинаре који излазе са овог факултета, али најмањи број њих остаје у новинарству.

Веома сте ценили рад покојног новинара Александра Тијанића. Да ли је са њим умрло српско новинарство или ипак постоји нада да ће се ускоро појавити личност и новинар који ће успети да га достојно замени?


 
Новинар Александар Тијанић био је један од последњих југословенских новинара, али један човек не чини новинарство. Кад би то било тако онда би српско новинарство умирало много пута до сада, сваки пут када би умро неко од његових великана, а оно је ипак преживело. Будућност српског новинасртва зависи од подизања интерпретације на један виши ниво. Само образовни, врхунски професионалци могу адекватно да се супротставе надирућим трендовима: таблоидизације, жутила, притисака, утицаја PR-а итд.

Покојни новинари Богдан Тирнанић и Александар Тијанић говорили су да се новинарство најбоље учи у редакцијама, а да је формално новинарско образовање само омча око врата. Колико је заправо важно све оно што се на факултету научи о новинарској професији? 
 
  Пошто сам познавао и једног и другог могу да кажем да обојца нису мислили озбиљно када су то говорили. Говорили су то из перспективе људи који нису завршили факултете и који су само изузеци који потврђују правило. Нема много врхунских новинара ни у свету ни код нас који нису завршили факултет. Омча око врата може бити само код оних људи који на факултету нису развили критичко мишљење и промишљање и који су реч интерпретација заменили речју објашњење, а не тумачење. Дакле, ја заиста верујем да се круцијалне ствари финализирају у редакцијама и кроз праксу, али не можете бити добар новинар ако немате формално образовање. Формално образовање је  основни предуслов , не омча око врата, напротив, за професионализацију струке.

У Србији фали истраживачког новинарства. Све је мање храбрих и објективних новинара. Да ли је разлог томе страх за сопствени живот или недостатак ентузијазма, упорности и новца?


 
И једно и друго и треће. Ако вам у земљи убијају новинаре и убијају храбре новинаре истраживаче и деценијама за то нико не одговара ви сте послали једну одређену врсту поруке јавном мњењу, а превасходно људима новинарима, уредницима и главним уредницима.
У таквом систему треба имати зрно лудила и зрно храбрости да уопште уђете у ову професију и да не будете у таблоидном пољу. С друге стране, је не мислим да недостаје храбрих него су се времена  мало променила. То да нам недостаје истраживачког новинарства је тачно, али је оно свуда у свету јако скупо, а код нас је новца све мање, јер криза не престаје, поготово у штампаним медијима. Истраживачко новинарство тражи време  и људи који треба да се баве истраживачким новинарством заиста треба да буду врхунски професионалци који ће бити заштићени од свих врста пристисака.



Звездана Бабел


Нема коментара:

Постави коментар