Intervju sa Nenadom Čalukovićem

 

Da je Đinđić ostao živ ubeđen sam da bi nam kao državi bilo bolje

“Tijanić je ostavio veliki trag u srpskom novinarstvu i uvek mi je bilo izazov raditi sa njim, jer mi je bio misterija”

Nenad Čaluković je politički novinar Nedeljnika koji je svoju novinarsku karijeru započeo u Telegrafu kod Slavka Ćuruvije. Zainteresovao se za politiku da bi iskazao svoj bunt prema Miloševiću. Radio je i u Blicu, Novostima i Presu. Intervjue sa političarima radi da bi stekao što jasniju sliku o njima i upoznao njihov život van medija. Uradio je razgovore sa  svim važnim ljudima iz sveta politike, ali intervjue koje posebno pamti su sa pokojnim Aleksandrom Tijanićem i Miodragom Petrovićem Čkaljom neposredno pred njihovu smrt. 

Rođeni ste u Guči za koju se misli da je jedno od najlepših mesta u Šumadiji. Kakva su Vam sećanja iz detinjstva i mladosti pre nego što ste došli u Beograd?

 To me čini posebnim zato što sam jedan od retkih koji je rođen u Guči. To mi piše u ličnoj karti. Moji Gučani se mahom rađaju u čačanskom porodilištu. Očigledno sam malo požurio, jer majka nije stigla do bolnice. A ponosan sam na tu činjenicu zato što je posle Novaka Đokovića, uz Egzit -Guča najveći brend Srbije. Imam jednu anegdotu da kada sam došao na fakultet u Beograd asistent na sociologiji me je pitao koja je razlika između nas  iz unutrašnjosti i studenata iz glavnog grada. Rekao sam mu da postoji velika razlika sa čime se on nije složio. Pitao me je zašto tako mislim. Odgovorio sam mu da u Guči nisam mogao da idem često u bioskop, pozorište ili na velike fudbalske utakmice, a to su mogli moji vršnjaci u Beogradu. On je onda onako besno skočio i izbacio me je napolje. Dao mi je novac da odem u sve bioskope, pozorišta i  na Marakanu, a onda da dođem da polažem ispite.

Guča je, inače, jedna mala sredina, pitoma, kojoj se uvek  rado vraćam. Kad sam bio mali, sećam se da je postojao na televiziji samo prvi i drugi program. Interneta naravno nije bilo, ni ovih čuda tehnike. Okretao sam se novinama i kao da sam već tada bio predodređen da postanem novinar, jer sam naučio da čitam uz Politiku, a ne uz bukvar.  Voleo sam sport i to mi je tada bila velika preokupacija.

Kako ste doživeli Beograd kada ste iz malog mesta došli u glavni grad da studirate?

Sećam se prve vožnje tramvajem, kao da sam putovao dva sata od fakulteta do železničke stanice i čini mi se da sam samom sebi rekao da se  neću više voziti u njemu. Razmišljao sam da li ću uspeti da se snađem, jer ipak dolazim iz malog mesta. Upoznavao sam Beograd polako i sve mi je bilo zanimljivo. Bio sam oduševljen kada sam video prvu javnu ličnost. Bio je to Bata Stojković, pamtim još njegov sako koji je nonšalantno nosio preko ramena. Beograd mi je nudio sve ono što nisam imao u Guči i što mi je nedostajalo. Kao kada bih sada odavde otišao u neki mnogo veći grad kao što je npr. Njujork.

Radili ste u Telegrafu, Novostima, Blicu i Presu, a trenutno ste urednik političke rubrike u Nedeljniku. Kada ste shvatili da Vas zanima politika i da želite da budete politički novinar i zbog čega?

Politički novinar sam postao 1999.godine, dakle, za vreme Miloševića u Blicu. Bio sam u beogradskoj rubrici i tad se iz nje išlo u druge rubrike poput političke, društvene i sportske ukoliko se pokaže neko znanje. Nekako sam slučajno završio u politici. Hteo sam da pređem u društvo, jer su me tada zanimale društvene prilike. Slušajući starije kolege politika je u to vreme bila izazov. Pogotovo raditi političke strane u vreme Miloševića. Taj opozicioni bunt prema Miloševiću sam tada imao prilike da pretočim u novine, ali uvek profesionalno. Pratio sam i SPS i JUL. Vremenom mi je sve bilo lakše. Sećam se tih prvih izveštaja i nije mi bilo baš svejedno. Radeći sa političarima intervjue imao sam priliku da saznam kakvi su oni ljudi, ne samo kakvi su na televiziji i kako se predstavljaju u novinama. I ta želja da saznam njihovu drugu stranu i njihov običan život je uticala  da ostanem u političkom novinarstvu. 

Sa pokojnim novinarem Aleksandrom Tijanićem uradili ste poslednji intervju u avgustu 2013.godine pred njegovu smrt. Na razgovor je došao u crnoj majci koju je namerno obukao da bi pokazao da je na samrti zdraviji nego za života. Šta ste iz razgovora sa njim uočili, kakvo je novinasrtvo ostavio za sobom i kakvo je on imao mišljenje o svojoj profesiji?

Dan-danas kada pročitam taj intervju stvarno mi deluje pomalo vizionarski i ta moja pitanja koja sam mu postavio kakav RTS očekuje posle njegovog odlaska. Došao je u crnoj majci i hteo je da svojim protivnicima, kojih je stvarno imao i u politici i u novinarstvu i u drugim sferama, pokaže da je on još uvek jak. Ta smrt posle toga me je ipak iznenadila i moram reći, kao novinara, rastužila. Tijanić je  ostavio veliki trag u srpskom novinarstvu. Uvek mi je bio izazov raditi sa njim i, ma koliko ga poznavao,  bio mi je misterija. Uvek sam vodio računa šta da ga pitam, jer sam ga gledao kao nekog ko će najbolje umeti da prepozna da li znam ili ne znam da radim ovaj novinarski posao. Kada je pristao na drugi intervju  znao sam  ipak da sam prošao kod njega neki test, jer je moga da bira kome će dati intervju. A kada sam uradio taj poslednji, rekao mi je: “Ovaj intervju će nadživeti i mene i tebe”.

Tijanić je bio neko čije su tekstove čitali svi bez obzira ko ga je voleo ili nije. Slao je poruke nekada jače nego političari. Taj intervju je neplanirano ispao testamentaran i nažalost jedan od mojih najboljih koji sam uradio. Bio je razočaran u novinarsku profesiju i to čak nije ni krio. Bio je razočaran u studente, političare, u celu elitu. Smatrao je da je srpska elita izdala i naciju i državu i svaku srpsku porodicu ponaosob. Imao je tu svoju dijagnozu da je i novinarstvo sve lošije, ali je zanimljivo, imao potrebu da brani tabloide, jer, kako je tvrdio,  tabloidi su svojevremeno zamenili opoziciju u Srbiji. Sebe je doživljavao kao omatorelog kauboja koji je napravio tek nekoliko dobrih televizija, a da je za njegove tekstove trebalo imati dva žumanceta. “Uvek kada sam uzimao pero u ruke, dizao sam ruku na sebe”, bila je, kako je smatrao, srž njegove novinarske biografije. Bio je ponosan što je RTS doveo na pijedestal gledanosti. Znao je i da mnogi pokušavaju da ga kopiraju, ali je znao da mnogi žele njegov kraj.  

 

Zajedno sa Veljkom Miladinovićem uradili ste intervju sa Vojislavom Šešeljem posle njegovog izlaska iz zatvora u Hagu. Zbog čega je pristao da prvi put za domaće medije ispriča svoju političku ispovest i osvrne se na trideset godina duge  karijere u politici?

Kada se Vojislav Šešelj vratio iz Haga  pokušavao sam da dobijem taj intervju preko njegovih ljudi u stranci. Rekli su mi da ću dobiti taj intervju, jer ga niko ni ne traži, što je meni bilo veoma čudno. U životu sam, inače,  dva puta imao tremu pred nekim koga intervjuišem. Prvi put sa Vojislavom Koštunicom, što je bila intelektualna trema, jer sam se plašio da li ću mu dorasti kao sagovornik. Drugi put sam imao tremu kada sam radio prvi intervju sa Šešeljem krajem devedesetih. To je bila fizička trema. Moj strah se, međutim, odmah izgubio pošto mi je dao podstrek rečima:”Vi pitate, ja odgovaram”.

Uradio sam poslednji intervju sa njim za Blic pre nego što je otišao u Hag i namestilo se da uradim i prvi intervju kada se vratio odatle. Nedeljnik je zaista list koji pravi ekskluzivne intervjue i nekako je bilo logično da taj intervju mi uradimo. 

U nekoliko navrata u intervjuu osvrnuli ste se na njegovu ljudskost i da li je uopšte ima pričajući o pokojnom Đinđiću, kao i njegovom odnosu sa ljudima iz sadašnje vlasti. Kakav je Šešelj kao osoba i ličnost po Vašem mišljenju, a da ste to zaključili tokom dvoiposatnog razgovora sa njim?

Šešelj je temperamentan i arogantan. Njega i Čanka smatram za najinteligentnije srpske političare, s tim što je jedan na jednom, a drugi na drugom kraju klatna. On je drzak i spreman da za svoje političke ciljeve uradi sve. Da zapali zastavu, da polije vodom itd. On je čovek koji je pekao jagnje u Hagu kada su ubili Đinđića, na šta sam ja bio zapanjen i zato nisam mogao da odolim, a da ga ne pitam za njegovu ljudskost. U ovom razgovoru posle izlaska iz Haga bio je ubedljiv, odavao je utisak da je napravio neki dogovor sa vlastima. Bilo je simptomatično da nije napadao Vučića, već samo Tomislava Nikolića. To je ostavilo  sumnju o kojoj se kasnije dugo raspravljalo u javnosti. Ostavio mi je utisak čoveka koji ipak zdravstveno nije najbolje. Očekivalo se da kada on dođe u Srbiju da će to biti bunt, da će biti protesta po ulicama, demonstracije ispred predsedništva i Vlade. Sve je izostalo, a Šešelj se posvetio rijalitijima. Šešelj je očigledno svestan da je ova garnitura vlasti veoma jaka i da on ne može to da promeni. Pretpostavljam da je njegov cilj da se kandiduje na predsedničkim izborima 2017.godine. Nije to rekao, ali sam stekao takav utisak i da će to biti njegov  pokušaj da se ozbiljnije vrati u politiku. 

U razgovoru sa ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem dotakli ste se atentata na Milana Beka i smrti Ivane Bodrožić u hotelu Hajat. Oba slučaja još uvek nisu rešena, kao ni događaj sa padom helikoptera. Primećujete li možda da ima paradoksalnih izjava i ponašanja ljudi iz vrha MUP-a kao i prikrivanje istine u vezi sa nekim slučajevima koji nisu rasvetljeni?

 

Zaista mislim da se Stefanović trudi da uradi nešto u svom resoru. Ostavlja utisak i da radi na ta dva slučaja. MUP je jedan veliki sistem o kom, iskreno,  ne znam mnogo i o njemu ne mogu previše da sudim, ali gledajući sa strane čini se da su odnosi u policiji opterećeni raznim skrupulima i pritiscima.  

Sa Draganom Đilasom uradili ste poslednji intervju koji je dao kao gradonačelnik Beograda. Tokom intervju ste ga pitali zašto je nervozan, a on je izbegao odgovor na to pitanje. U tom oštrom razgovoru, kako ste ga opisali, šta Vam je promaklo da saznate, a niste?

Koliki je prijatelj sa Vučićem. I koliko je to prijateljstvo iskreno ili ne. Đilas je zaista uradio nešto za ovaj grad i svaki put kada prođem preko mosta na Adi, ja se setim njega. Bez obzira na to koliko su koštale sve te pristupne saobraćajnice za šta su ga optuživali politički oponenti. Ja sam više pristalica onog Titovog sistema da neka vlast uzima za sebe, ali neka daje i građanima. Bio je nervozan zato što je uvideo da mu je očigledno došao kraj na gradonačelničkoj fukciji, a i u DS-u mu se sve više ljuljala liderska stolica.  Ostao je  godinu i po dana na čelu Beograda nakon dolaska SNS na vlast u Srbij. Vučić je očigledno imao poštovanje prema njegovom rezultatu na izborima, ali nije mogao više da odoli pritiscima stranačkih kolega da Đilasa smeni sa te pozicije.

Skoro je izašla informacija, tačnije 8.novembra, da se nastavlja proces u Specijalnom sudu povodim ubistva novinara Slavka Ćuruvije i da će svedočiti Stevan Nikčević državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija i Branko Crni bivši visoki funkcioner DB-a, obojca optuženih za ubistvo. Zbog čega je suđenje i čitav ovaj slučaj toliko spor, jer je do sada saslušano samo pet svedoka?

Zato što se ubistvo desilo pre šesnaest godina i oni prvi, osnovni tragovi su nestali, sakriveni. Sada se čine neki navodno nadljudski napori da se to sve utvrdi. Njegovo ubistvo je bila smrt novinarstva tih devedesetih godina. Ja sam novinarstvo počeo u Telegrafu tako da sam bio vezan i za te novine i za Ćuruviju i zaista mi je žao što niko za toliko godina nije osuđen za taj zločin.

Zoran Đinđić imao je odlučnost, snagu, volju i bio je evropski čovek, dok je njegova Vlada bila spora i neodlučna u reformama. Po Vašem mišljenju, da je ostao živ posle 2003. godine kako bi se stvari odvijale po njega, a kako po našu zemlju?

Moja generacija – a tu ne računam ove kvazipolitičare i novokomponovane biznismene i kriminalce - nakon 12.marta 2003. živi na veresiju. Tog dana nije ubijen samo Đinđić, nego su ubijeni i nada i šansa da pošten svet u ovoj zemlji živi bar malo bolje. Ko nema problem s amnezijom, zna da je tih nekoliko dana plakala većinska Srbija. Kasno. Razumem sve kritike da je njegova vlada bila spora, da je mogao da se osloni na bolje ministre i saradnike, da je paktirao s kriminalcima u nekim prelomnim trenucima, poput 5. oktobra, ali ne zaboravite da je došao na čelo vlade nakon katastrofalnog Miloševićevog režima i u društvu nekih lidera u DOS koji ne zaslužuju da vode kafanu na Ibarskoj magistrali, a kamoli neki resor u državi. Žalosno je, u svakom slučaju, za ovu naciju što je mrtav Zoran imao veći rejting od živog Đinđića. A šta bi bilo s njim i sa Srbijom da nije bilo atentata? Znam da je bio vešt politički gimnastičar, tako da pretpostavljam da ne bi lako već na sledećim izborima  otišao u opoziciju, bez obzira na to što je njegova maksimalna podrška bila tek oko 12 odsto. I bez obzira na to što nijedan evropski tranzicioni premijer nije opstao duže od četiri godine. On bi učinio sve da se izbori za drugi premijerski mandat u kom bi kapitalizovao „prljave“ reforme koje je morao da pokrene u razorenoj zemlji. Ubeđen sam da bi nam kao državi bilo bolje, ma šta ko mislio o njegovoj politici – Kosovo bi već odavno bilo ad akta, s Hrvatskom bismo ušli u EU,  zakopali bismo ratne sekire u regionu, ekonomija bi nam bila na zdravijim osnovama... A sam Đinđić? Bio bi danas žestoki opozicionar. Ili možda  profesor filozofije u Nemačkoj, koji je digao ruke i od politike i od Srbije. 

U razgovoru sa novinarkom Oljom Bećković posle ukidanja “Utiska nedelje” saznali ste da je niko nije zvao iz opozicije da je podrži, a da strane ambasade ne interesuje njen slučaj. Zbog čega tolika mržnja prema njoj i njenoj emisiji koja je uspela da “preživi” devedesete, Miloševića, Koštunicu i Tadića, ali ne i sadašnju vlast?

   

„Želeli su moj kraj zato što znam njihov početak“, glasi jedna izreka, ne znam čija, koja bi možda najbolje mogla da ilustruje taj ceo slučaj s Oljom Bećković. Da apsurd bude veći, smatram da je Olja Bećković kritičkim utisicima svojih gostiju o Tadićevom režimu značajno doprinela dolasku Tomislava Nikolića i  Vučića na vlast. I da nije zaslužila takav tretman. Više me je, međutim, iznenadila zanemarljiva podrška Bećkovićevoj, koja je pokazala da je opozicija - ne samo politička, nego i intelektualna, kulturna, ako hoćete i medijska - izgubila tle pod nogama. To je, dakle, šire gledano bio krah cele opozicione javnosti, a ne samo Olje Bećković. Ali ko je danas u Srbiji opozicija?

 Zajedno sa Veljkom Lalićem uradili ste prvi intervju sa Aleksandrom Vučićem otkako je postao premijer. U razgovoru Vam je izneo detaljan plan za Srbiju, ali je otkrio i da želi da živi kao sav normalan svet. Iz ugla novinara, ali i čoveka kako vidite ličnost i delo prvog čoveka Vlade?

Mogu li da se našalim – da će istorija suditi o Vučiću?

Zvezdana Babel

Vrednost privatnosti u medijima

Privatnost u životu većine ljudi igra veoma važnu ulogu, međutim, u novinarstvu je drugačija situacija. Rad medija ide u pravcu otkrivanja, a ne prikrivanja. Pronaći ravnotežu između želje pojedinca za privatnošću i interesa javnosti da se istina sazna veoma je mukotrpan put i zahteva vreme i etičku potkovanost novinara.

Kad se narušava princip privatnosti, tada se narušava i osećaj autonomnosti pojedinca i to novinari, koji su kao i drugi, samo obični ljudi, moraju imati u vidu. Mediji i medijski radnici mogu zakonski da odgovaraju ukoliko objave informacije koje prikazuju neku osobu u “lažnom svetlu”, kao i kada objavljuju istine i poluistine. Klizav teren za novinare su nesreće i tragedije kada javnost ima interes da sazna činjenice i detalje u vezi sa tim događajima. U tim situacijama novinar mora biti vrlo oprezan. Objavljivanje fotografija polunage žrtve silovanja, otmice ili ubistva može biti veoma degutantno, mada upravo takve sadržaje tabloidi stavljaju na naslovne strane zarad većeg tiraža. U tim trenucima novinari ni ne misle da time krše princip privatnosti žrtava i njihovih porodica. Pojavom interneta granica onog što je dozvoljeno je pomerena više nego ikad, a vrednost privatnih sadržaja veoma je bitna ne samo u štampanim medijima, već i u elektronskim takođe. Međutim, javnost je veoma radoznala da sazna pojedinosti iz života političara i poznatih ličnosti i zato novinari veoma često pređu granicu i prekrše etičku normu koja nalaže da se princip privatnosti mora poštovati. Rečenicom “narod ima pravo da zna” medijski radnici se često brane i koriste je kao argument kada preteraju u svojim izveštavanjima i  tekstovima. Oglašivači su takođe ti koji narušavaju privatne živote pojedinaca.

Savremeno shvatanje privatnosti u Americi pojavilo se još davne 1890. godine kada je objavljen članak u časopisu Harward Law Review. U tom tekstu dvojca advokata Semjuel D. Voren i Luis D. Brande predložili su da se zakonski priznaju prava pojedinca da ga ostave na miru. Oni su smatrali da građani treba da dobiju novčanu odštetu, jer su bili žrtve novina koje su ugrozile njihovu privatnost.

Mediji su ti koji bi trebalo da štite i da paze na sadržaje koje plasiraju, međutim, to kod nas u Srbiji nije slučaj. Lični podaci se olako postavljaju na društvene mreže i zato postoji veliki broj i krađe identiteta i sajber kriminala. Krši se novinarska etika time što se kroz medije plasiraju tekstovi i prilozi o osobama ne samo koje su poznate široj javnosti, već i o onima koji su na neki način na margini zbog svoje rodne, etičke ili seksualne pripadnosti. Po učestalosti kršenja to je na trećem mestu odmah posle nepoštovanja istine u izveštavanju i nepoštovanja novinarske pažnje.

Zakon o javnom informisanju u našoj zemlji nalaže da javna glasila pre objavljivanja informacija iz privatnog života moraju da obezbede pristanak osobe da te infomacije dospu u javnost. Mediji po tom zakonu mogu nešto objaviti bez pristanka ukoliko je ta osoba te informacije namenila javnosti i ukoliko su te cinjenice važne i idu u interes ljudi da nešto više saznaju.

Često se dešava da novinar ne obrati pažnju na etički kodeks i piše o maloletnim licima i objavljuju informacije koje ne sme. Izveštaji od lekara, socijalnih radnika, vaspitača koje direktno ili indirektno upućuju na identitet maloletnika ne smeju biti objavljeni, jer bi time novinar zloupotrebio njihovu dobronamernost ili neznanje.

Vrednost privatnosti u medijima u Srbiji ozbiljno je narušena. Postavlja se pitanje gde je granica između javnog i tajnog? Narušavanjem i iznošenjem privatnih detalja novinari ozbiljno narušavaju medijsku etiku i doprinose da profesija dobije negativan prizvuk, a to  svakako ne sme biti slučaj.

Интервју са Веселином Кљајићем

Данашњи новинар је мултимедијани новинар

“Истраживачко новинарство је свуда у свету скупо, оно кошта, а новца

је све мањe, поготово у штампаним медијима.

Веселин Кљајић је професор новинарства на Факултету политичких наука. Као новинар сарађивао је у “Студенту”, “Гласу”, “Вечерњим новостима”, “ТВ новостима”, “Спорту”, “Дуги”, “Јефимији” и “НИН-у”. Десет година је радио на Радио Београду. Објавио је књигу “Интервју у штампи, on-line магазинима и на интернету” и коаутор је књиге “Савремено новинарство”. Добитник је шпанске награде Premias Ondas, награде часописа Радио ТВ ревије, годишње награде Радио Београда и најмлађи добитник Октобарске награде за новинарство. 

Предајете новинарство на Факултету политичких наука дуги низ година. Шта су најчешће грешке студената и да ли поред опште таблоидизације и естрадизације свега ипак могу да пронађу прави пут и постану истакнути новинари?

Најчешће грешке су то што студенти верују да гледајући данашњу српску медијску сцену и читајући евентуално српску штампу да ће се лако снаћи у истој, а с обзиром да је она у највећој кризи од кад ја пратим српске медије чини ми се да ће се збиља лако снаћи, али у једном готово у потпуности таблоидном окружењу. Врло површном, окренутом сензацији, тиражима, утицају издавача и оглашивача, изложеном разним врстама притисака, од политичких, до економских. Једна од највећих грешака је да ће они то лако. Неће лако. Друга највећа грешка је што се студенти не припремају довољно. Суштина сваког доброг текста, у огромном проценту, лежи у припреми, у сјајној припреми. Следећа грешка је у непроверавању чињеница. Све се узима здраво за готово. Преузима се  некритички и неселективно са интернета, са разних сајтова и онда се деси да се лаж као снежна лавина обруши.  Следећа грешка, најчешћа, је то што студенти новинарства када виде како то више није тако једноставно, одустају од новинарства и одлазе у једну другу професију која им се чини много профитабилнијом,лакшом, атрактивнијом, а то су односи са јавношћу, односно PR. И на крају ово је болоњска генерација која има читав низ рупа у образовању, од основне школе преко гиманазије. Трка за бодовима, а не знањем, трка за формом, а не суштином и када тај образац пренесете на новинарство онда збиља добијете само форму, а не суштину.

Уређивали сте часопис за теорију и социологију културе и културну политику. У неком од бројева бавили сте се доминацијом PR-а над новинарским садржајима и српским штампаним медијима. Шта су по Вама узроци, а шта последице доминације PR-а и да ли PR полако “гута” новинарство?

Тај текст и уопште тај зборник последица је једног међународног скупа чији сам  био организатор и који се десио  у Црној Гори где се сакупио велики број професора и практичара са једне стране, а са друге они који су у пољу односа са јавношћу. Било је присутно тринаест универзитета из региона и Европе. Сви смо се ту састали да разменимо знања и да покушамо да таргетирамо основне проблеме не у идеји да ћемо одмах то моћи да решимо, већ да видимо оно што се испоставило тачно. Да су нам проблеми слични, да су нам ситуације у медијским системима сличне, да су трендови готово идентични и онда је као последица тога настао овај зборник, а овај текст је једно моје истраживање које сам  радио покушавајући да покажем како је дошло до овога што ја зовем предоминацијом PR над информативним садржајима. Новинари нису у стању да у кратком року дођу до информација и онда ту улогу преузимају разноразне PR кухиње које ће сасвим бесплатно дати све те информације на тањиру. Данашњи новинар је мултимедијални новинар и то се од њега и тражи када изађе са овог факултета. Ниједан штампани медиј неће у будућности преживети ако не буде изашао на што већем броју платформи и уколико не буде на неки начин везан за неки издавачки конгломерат.

Добитник сте награде часописа Радио ТВ ревија и најмлађи сте добитник Октобарске награде за новинарство 1982. године. Колику важност награде и признања имају у животу једног новинара?

Ја сам те награде добио јако давно и био сам јако млад и тада су ми много значиле. Тада ми је значило да знам да неко примећује оно што ја радим. Данас према њима немам никакав однос. Данас ми награде не значе много. Волим да се сетим ,морам да признам, Октобарске награде зато што сам је добио за једну документарну репортажу која ми је и дан данас драга. Мислим да су вам награде важне када сте млади да бисте имали потврду да  је оно што радите негде верификовано.

У разговору за Недељник изјавили сте да нове генерације младих новинара, осим ретких изузетака, уопште не читају. Ни књиге ни дневне новине. Како подићи свест о томе да читање заправо игра веома важну улогу у новинарској професији?

Нове генерације су click stream генерације и то је природно. То су генерације које живе једну постмодерну културу, културу екрана. Све се чита са екрана, нема више шушкавог папира и све то разумем, али нисам сигуран да читају Толстоја, Достојевског или Чехова у Е књигама на екранима својих компјутера или мобилних телефона. И тај проблем не може да се реши на факултету. Проблем читања, проблем културе, проблем медијске културе и медијске писмености задире у почетке образовања. Значи, оно што урадите у основној школи и након тога у гимназији више није надокнадиво на вишим институцијама, дакле на факултету. Мора да се створи једна нова културна политика  која ће вратити књигу и читање где јој је и место, дакле у образовни систем у школама.

Дошло је до кризе новинарске професије. Као што је професорка Неда Тодоровић рекла-конкуренција никад није била мања. Да ли је по Вашем мишљењу заиста све мање правих новинара, оних који треба да формирају јавно мњење?

Све је мање видљивих правих новинара. Ми имамо један други проблем. Ми већ једно дуже време имамо кризу ауторитета  и она је последица урушавања система вредности, па кроз урушавање целокупног система вредности, имамо урушавање медијског система. Некад сте знали ко су новинарски ауторитети, људима је могло да се верује. Данас је тога све мање, ауторитети су готово поништени или су нестали, а прави новинари, баш као и право новинарство не добијају простор у штампаним и свим осталим медијима, јер то не досноси тираже и рејтинге. Ја верујем да још увек има добрих новинара. Ја у својим генерацијама имам сјајне новинаре који излазе са овог факултета, али најмањи број њих остаје у новинарству.

Веома сте ценили рад покојног новинара Александра Тијанића. Да ли је са њим умрло српско новинарство или ипак постоји нада да ће се ускоро појавити личност и новинар који ће успети да га достојно замени?

 

Новинар Александар Тијанић био је један од последњих југословенских новинара, али један човек не чини новинарство. Кад би то било тако онда би српско новинарство умирало много пута до сада, сваки пут када би умро неко од његових великана, а оно је ипак преживело. Будућност српског новинасртва зависи од подизања интерпретације на један виши ниво. Само образовни, врхунски професионалци могу адекватно да се супротставе надирућим трендовима: таблоидизације, жутила, притисака, утицаја PR-а итд.

Покојни новинари Богдан Тирнанић и Александар Тијанић говорили су да се новинарство најбоље учи у редакцијама, а да је формално новинарско образовање само омча око врата. Колико је заправо важно све оно што се на факултету научи о новинарској професији? 

 

  Пошто сам познавао и једног и другог могу да кажем да обојца нису мислили озбиљно када су то говорили. Говорили су то из перспективе људи који нису завршили факултете и који су само изузеци који потврђују правило. Нема много врхунских новинара ни у свету ни код нас који нису завршили факултет. Омча око врата може бити само код оних људи који на факултету нису развили критичко мишљење и промишљање и који су реч интерпретација заменили речју објашњење, а не тумачење. Дакле, ја заиста верујем да се круцијалне ствари финализирају у редакцијама и кроз праксу, али не можете бити добар новинар ако немате формално образовање. Формално образовање је  основни предуслов , не омча око врата, напротив, за професионализацију струке.

У Србији фали истраживачког новинарства. Све је мање храбрих и објективних новинара. Да ли је разлог томе страх за сопствени живот или недостатак ентузијазма, упорности и новца?

 

И једно и друго и треће. Ако вам у земљи убијају новинаре и убијају храбре новинаре истраживаче и деценијама за то нико не одговара ви сте послали једну одређену врсту поруке јавном мњењу, а превасходно људима новинарима, уредницима и главним уредницима.

У таквом систему треба имати зрно лудила и зрно храбрости да уопште уђете у ову професију и да не будете у таблоидном пољу. С друге стране, је не мислим да недостаје храбрих него су се времена  мало променила. То да нам недостаје истраживачког новинарства је тачно, али је оно свуда у свету јако скупо, а код нас је новца све мање, јер криза не престаје, поготово у штампаним медијима. Истраживачко новинарство тражи време  и људи који треба да се баве истраживачким новинарством заиста треба да буду врхунски професионалци који ће бити заштићени од свих врста пристисака.

Звездана Бабел

Интервју са Вањом Булићем

После живота на Новом Београду увек сам тражио терасу са које увече могу да видим светла мог детињства

Вања Булић је писац и новинар који је дуги низ година био уредник “Дуге” и аутор емисије “Црни бисери” на БК телевизији. Био је косценариста филма “Лепа села лепа горе” и сценариста филма “Друго стање”.  Завршио је Девету београдску гимназију и студирао новинарство на Факултету политичких наука. Члан је Удружења књижевника Србије и аутор петнаест књига од којих је последња “Теслина пошиљка” доживела велики успех међу читаоцима.

Цео радни век провели сте у новинарству-писаном и електронском. Пре него што сте почели да радите емисују “Црни бисери”, били сте уредник листа “Дуга”. Како данас видите српско новинарство и да ли је оно по Вашем  мишљењу у озбиљној кризи?

Новинарство је увек пратило кретања у друштву, па је логичан закључак  - какво друштво, такво и новинатство. Нисам рекао ништа ново кад кажем да је наше друштво у дубокој кризи, у батргању да се исплива из транзиционе мреже. Ако данас купите троје дневних новина, може вам се догодити да помислите како се не штампају у истој држави, а слично је до недавно било и на телевизији. Телевизије су сада у информативном делу готово изједначене, али је то далеко од истине о друштву у коме живимо.

-Како се то и зашто догодило?

 Са октобарским променама две хиљадите године као да је новинарство задремало на ловорикама промена, заборавивши на аргументовану друштвену критику . А кад се власт учврстила и преузела медије, остао је слободан простор за таблоиде, па тако данас имамо више дневних таблоида, него дневних новина без предзнака жута штама.  Када су затворена врата истини, онда владају инсинуације и полуистине. А искрено речено, већина читалаца верује управо таквом новинарству, а новине живе од тиража, па је сасвим логично да нуде оно што би њихови читаоци желели да прочитају. Зато, генерално гледано, у новинама пулсира измишљени, а не стварни живот. А на телевизијама је све мање документарног програма, па они који гледају само ружичасте телевизије, имају и такав поглед на живот у коме је све лажни гламур фабрикованих звезда за једнократну употребу. Најгоре у свему је што ти фабриковани инстант типови поверују да су заиста битни у животима оних што једва састављају крај с крајем.

 Рано детињство памтите по ишчекивању да Вам се отац врати са Голог отока и да заједно одете на ћевапе у кафану  „Тошин бунар“.  Како изгледа детињство без оца који борави на Голом отоку?

Своје детињство никада не бих мењао за неко друго, јер сам корене свега што ме чини оваквим какав сам данас, стекао баш у том периоду. И схватио сам да су највећи хероји тог периода биле супруге бесправно заточених људи, јер су успеле, и поред свих притисака, да одрже породице.  Пре неколико месеци, добио сам решење којим је мој отац рехабилитован и којим се проглашава ништавном пресуда из раних педесетих година. Мој отац није жив, али сам то морао да изгурам и у неком од наредних издања књиге „Око отока“, на последњој страни ћу штампати и то решење.

Да ли памтите неки интервју који сте урадили у кафани?

Најбоље интервјуе сам урадио у становима са личностима с којима разговарам. То је прилика да упознам њихово најближе окружење, да кроз детаље који их окружују продрем у њихов начин размишљања када су далеко од ока јавности. У кафани се праве модерни интервјуи који више личе на ћаскање него на озбиљан разговор. Пре сваког  интревјуа на телевизији, пожелео сам да видим окружење у коме живи мој саговорник, јер када се упале светла, често почиње и мали час глуме и лажног представљања.

У младости сте имали рок бенд “Сидра”, а играли сте и одбојку у “Радничком”. Како је изгледала Ваша младост коју сте  провели на Новом Београду?

-Рана младост је била налик детиљству Тома Сојера: игре на новобеоградским барама и песку, пецање, зими санкање на Бежанијској коси, завлачење у тунеле, аустроугарска скровишта, верање по солитерским крововима... Већ као петнаестогодишњаци, нас шесторица из истог одељења основали смо групу „Сидра“. Били смо најпопуларнија новобеоградска рок група. Свирали смо на тераси Радничког универзитета у ноћи када су избиле студентске демонстрације. Друштво је и дан данас остало на окупу. Окупили смо се међусобно, и даље свирамо и певамо песме из наше младости. А одбојка је најлепши део мог живота. И данас играм два пута недељно на старом ДИФ-у.

 Завршили сте Девету гимназију, а у том периоду редовно сте писали дневник. Да ли Вас је то навело да почнете да се бавите новинарством, а касније и  писањем књига?

Прво су ми штампане песме забележене у мом дневнмику, а касније сам десет година био стални сарадник листа „Нови Београд“  у коме сам потпуно испекао новинарски занат. Лист је излазио петнаестодневно, а ја сам имао и по двадесет наслова у једном броју. Мислим да је то била најбоља школа новинарства и права је штета што је број локалних листова данас готово занемарљив. Без искуства у писаном новинарству тешко је се снаћи на радију и телевизији.

 Како видите и доживљавате  Нови Београд данас?

Кад сам ја дошао на Нови Београд, далеке 1953. године, постојало је само дванаест павиљона, Студентски град и костури хотела „Југсолавија“ и Савезног извршног већа. Живео сам 25 година на Новом Београду и где код сам касније становао тражио сам терасу са које увече могу да видим светла мог детињства.

 Члан сте Удружења књижевника Србије. Ваши  романи  имају  велики успех међу читаоцима. Да ли себе више видите као писца или као новинара?

Сада сам се потпуно посветио литератури, иако и даље редовно пишем за „Јеж“, чикашко „Огледало“, „Пензионер“и повремено сатиричну причу за „Политику“. Радим и емисију „Реч више“ за БН телевизију. Довољно да не зарађам новинарски, а истраживачким новинарством се бави мој књишки јунак Новак Ивановић.

Често имате књижевне вечери.  Шта за Вас значе такви сусрети?

Непосредни сусрет са читаоцима је прилика да сазнате шта људи мисле о вашем раду. Некада се књижевне вечери претворе у мале конференције за штампу на којима читаоци улазе у улогу новинара и радознало питају све што их интересује.Пошто су моје последње књиге спој историјских чињеница и фикције, просто ме решетају питањима, схвативши да су мало знали о нашој историји раног средњег века. И ја сам се припремајући се за писање сазнавао невероватне чињенице о којима нисмо учили у школи. Зато нам се и догодило да толико мало познајемо своју историју, а без познавања прошлости нема реазумевања пута у будућност.  

Аутор: Звездана Бабел

Intervju sa Milanom Boškovićem  

 

 

Sve više je u medijima zastupljen prosek

“Sistem vrednosti je do te mere poremećen da danas nije više bitno da li ste vredni, pošteni i čestiti”

Milan Bošković je jedan od naših najuspešnijih sportskih komentatora. Posle završenog fakulteta novinarsku karijeru započeo je na BK televiziji, a potom odlazi u sportsku redakciju B92. Dobitnik je nagrade Udruženja sportskih novinara Beograda  kao i nagrade za doprinos novinarstvu kao najbolji teniski novinar. Rekreativno se bavi sportom, voli takmičenja i smatra da još uvek treba da se usavršava I da su mu putovanja dala širinu i da je kroz njih mnogo toga naučio.

Školovali ste se u Beogradu i na Univerzitetskoj školi u Milvokiju, kao i na Ripon Koledžu u Viskonsinu. Koliko Vam je studiranje menadžmenta u sportu pomoglo u Vašoj sportskoj karijeri?

Ne previše, zato što je novinarstvo, iz ugla čoveka koji je u novinarstvu već 19 godina, stvar talenta i zanata. To što će većina vaših kolega početi na fakultetu  ne može da škodi, ali ako oni nemaju osećaj da prepoznaju pravu vest, pravi momenat, da postave pravo pitanje onda to ne vredi. Mislim da mi je više pomoglo okruženje u kojem sam odrastao, činjenica da sam imao roditelje koji su bili visoko obrazovani, da sam se družio sa takvim ljudim, da sam imao prilike da putujem kao mali i da sam naučio da razmisljam. Možete da imate najboljeg studenta medicine, ali ako on nema praksu da operiše, on neće biti dobar doktor i ako ne ume da prepozna određenu bolest, a naučio je sve napamet. U tome je razlika i u novinarstvu. Pomoglo mi je u smislu opšteg obrazovanja, ali ne previše u smislu kvalitetno obavljenog posla.

Karijeru sportskog novinara započeli ste u sportskoj redakciji nekadašnje BK televizije pre 19. godina tačnije 1996.godine. Koja je razlika između komentarisanja biciklizma, košarke, tenisa u odnosu na fudbalske prenose kojima ste pokazali Vaš novinarski talenat?

Pre svega razlika je kako vas doživljavaju ljudi i kakav imidž izgradite tokom svoje karijere. Mislim da su sada već postavljeni neki standardi koji su takvi da ne postoji drastična razlika između komentatora na televizijama. Postoji samo razlika kako će neko da vam predoči informaciju i kako će se predstaviti. Mislim da to nije samo slučaj sa novinarstvom, već i sa drugim poslovima takođe. Razlika je velika što se tiče iskustva vremenom i velika je razlika u značaju određenog događaja. Pogotovo kada je neki događaj kada vas gleda dva, tri miliona ljudi, pola Srbije i vi znate da će svaka vaša greška biti primećena. Sa te strane morate da pružite svoj maksimum. Sve je naravno stvar sazrevanja u poslu kojim se bavite i svakako sam bolji novinar, komentator i prezenter sada nego pre devetnaest godina. To je sasvim prirodno, ali se opet vraćam na početak. Da nije bilo nekog talenta i želje da se uči i da se primećuju te nijanse koje postoje u našem poslu ne bih postigao ovo što sam danas.

U sportsku redakciju B92 došli ste 2003, godine. Te godine počeli su prenosi Lige šampiona koje ste Vi komentarisali. Smatrate li da ste sva znanja i iskustva stekli radeći na BK televiziji, a da ste se samo dodatno usavršili u novoj redakciji?

Mislim da sam sa značajem događaja koji sam radio i ja rastao kao novinar i kao komentator. Da nije bilo tih velikih događaja ne bi bilo ni mene. I to je negde sasvim prirodno i normalno. Neke vam se karte otvore, a neke zatvore, sve je stvar sreće. Te 2003. godine sam sa BK otišao na B92 još kao nedovoljno afirmisan komentator, ali talentovan. Mene je tadašnji urednik B92, a sada Arene Sporta, Zoran Panjković pozvao i to nikada neću zaboraviti. Bio sam u Moldaviji I pratio Crvenu Zvezdu kada me je pozvao. Od 2003. do 2009.godine sam drastično poboljšao svoj rad, mnogo toga sam imao prilike da vidim, jer smo radili sa lica mesta. To je veliko iskustvo i to je to usavršavanje o kojem pričam, a sa kojim malo ko od kolega može da se pohvali. Vremenom sam rastao i dostigao neki nivo koji zadovoljava kriterijume.

Dobitnik ste nagrade Udruženja sportskih novinara Beograda za razvoj sportskog novinarstva 2004.godine. Koliko Vam ta nagrada znači i mislite li da Vam je kao tada mladom novinaru to dalo vetar u leđa?

Svaka nagrada prija i svaka nagrada je priznanje za dobar rad i naravno da mi znači. To je jedan od najlepših momenata u mom životu, kada vas kolege, među kojima ima dosta sujete, izaberu za jednu takvu nagradu. Ponosan sam na to stvarno i pamtim je i dan danas i žao mi je što sebe nisam terao da dodatno napredujem i da bude više nagrada u mojoj karijeri. Svakako će ta nagrada stajati i u mojoj biografiji i na internetu i u mojoj dnevnoj sobi zajedno sa nagradom za doprinos novinarstvu kao najbolji teniski novinar. To je takođe jedno veliko priznanje, s obzirom da postoje samo još dva, tri novinara koji prate tennis i mi svi smo dobili tu nagradu. Mnogo je lep osećaj i to samo može da vas ohrabri.

Izjavili ste jednom prilikom da vam na televiziji najviše smetaju emisije koje degradiraju kulturne vrednosti i utiču na to da se mlade generacije pogrešno usavršavaju. Kakvi sadržaji, po Vašem mišljenju, treba više da se prikazuju na domaćim programima, a da budu korisni za decu i mlade danas?

Mislim da je ta bitka izgubljena. Sistem vrednosti je do te mere poremećen da danas nije bitno da li ste vredni, pošteni i čestiti. Prilagođavaš se širokim narodnim masam, a ne obrnuto I to je osnovni problem. Uvek sam govorio da bih više voleo šer od 8 % sa normalnim kulturnim sadržajima, a ne 15 % sa rijaliti programima. Žao mi je što je tako i žao mi je što sve više kvalitetnih ljudi odlazi iz Srbije. Sve više je u medijima zastupljen prosek, bitno je da se ispuni neka forma,a da li imamo suštinu to je vrlo diskutabilno.

Na Zapadu ne može svako da bude sportski novinar, a u Srbiji je takva situacija da gledaoci, slušaoci i čitaoci često više znaju od neupućenih novinara, od kojih su mnogi i zalutali u ovaj posao. Šta treba da krasi jednog pravog sportskog novinara?

Kao i u bilo kom poslu entuzijazam za početak, spremnost da se krene od nule, da se radi na sebi, da se slušaju ljudi oko sebe koji su dobronamerni ida se prihvati kritika. To što ljudi misle da sve znaju u ovoj zemlji nije odlika samo posla kojim se ja bavim. Ljudi više gledaju tuđa posla, nego svoja. Budi npr. Novak Đoković pa znaj da li je odigrao dobar forhend ili bekhend. Budi prvi u svetu u nečemu, pa onda daj sebi slobodu da komentarišeš. Ljudi su ovde skloni da vređaju I da potcenjuju. Imali smo tu priču sa mostom na Adi ili sa nekim drugim stvarima. Sredi se šetalište pored reke I opet svi negativno pričaju. Retko ćeš u Srbiji čuti od nekog da ti kaže svaka ti čast. Zato mi one nagrade puno znače, jer vas ovde ljudi degradiraju i čekaju svaku vašu grešku.

Bavljenje sportom je jedan od prioriteta u Vašem životu. Izjavili ste da se tada osećate fizički bolje, mirnije i staloženije. Kako podići svest u društvu, kakvo je naše, da se treba više baviti sportom i voditi jedan zdraviji način života?

Klinci se ovde bave sportom i mislim da je to sada više mit da se oni ne bave sportom i da nemamo dovoljno terena i sportskih objekata. Sećam se da su u moje vreme postojala samo četiri terena za košarku. Nama nije smetalo da čekamo da igramo basket, pa smo se družili. Mislim da je čitav svet otišao u jednu krajnost i sve je krajnje površno. Tako je i što se tiče bavljenja sportom i odnosa prema zdravlju. Zaista mislim da su ljudi pre dvadeset, trideset godina bili srećniji i pozitivniji u svakom pogledu. Danas imate fejsbuk I gomilu društvenih mreža za upoznavanje, tako da više nema tog nekog šmeka i šarma među ljudima. Postalo je sve instant i to je takvo vreme. Da li ćemo se u budućnosti vratiti tamo gde smo ranije bili, ne znam. Ja mislim da se ljudi dovoljno bave sportom, ali mislim da su krivci poruke koje stižu iz medija i ta površnost. Mediji su krivi za degradaciju sistema vrednosti ne samo kod nas već i u čitavom svetu.

Pre dve godine na VIP Ski Challenge na Staroj planini izmakla Vam je titula trećeplasiranog. Međutim, trostruki ste dobitnik Telekom Srbija Media Open-a. Koliko Vam znače ta rekreativna učešća u sportu, s obzirom da ona nekad imaju I humanitaran karakter?

Volim da se takmičim i kada se sa prijateljima igram loptom u plićaku ja sebi postavim cilj. Čak eto i kada se bavim najbezazlenijim rekreativnim stvarima moram da se takmičim. Kad vozim auto postavim sebi cilj da ga dovezem za tri sata iz Budimpešte. Što nekada zna da bude nelogično, ali se dešavalo. To je stvar karaktera. To ne može da se promeni, to je u čoveku. Sport mi je ozbiljan ventil u tom smislu da izbacim negativnu energiju i mislim da je mnogo bolje kada vam je teško da se istrčite i dođete kući mirni, staloženi i čiste glave.

Veliki ste optimista i dajete veću prednost delima nego rečima. Na šta ste najviše ponosni i zbog čega smatrate da ste ispunili većinu svojih snova?

Zaista sam, iz ovog ugla, ponosan na činjenicu da nikada nikoga u mom okruženju nećete naći, a da sam mu uradio nešto štetno. Uvek kada sam mogao sam pomogao. Danas, sutra mogu neki da kažu da sam nadobudan, arogantan, ali da nisam loš čovek. To je nešto što nosite iz kuće. Nisam nikome oduzeo novac ili uradio nešto drastično. Naravno, svi mi imamo  priče sa devojčicama, to je normalno. To su ljubavni problemi koji nisu deo ozbiljnog života. Ponosan sam na to što nikada nisam bio zlonameran, čak i kada sam bio u nekim teškim fazama svog života. Ljudi oko mene pričaju da ne mogu ozbiljno da se naljutim, da me bes brzo prođe i da ne znam da se ljutim. To je možda po mene loše, ali sa druge strane mislim da je to jedna lepa osobina.

Volite da čitate knjige is pshologije i da se bavite enigmatikom. Šta je to što je pored sporta Vaša velika strast?

Enigmatikom se najviše zanimam kada sam u avionu, a inače mnogo volim da vidim. Kroz putovanja sam mnogo toga naučio. Mislim da sam malo radio na sebi, u tom smislu da sam imao previše obaveza i da nisam stigao da se posvetim nečemu na način na koji sam mogao. Sada sam logično apsolutno posvećen porodici, ali mislim da sam mogao više, da sam trebao više i žao mi je što sam bio previše površan u mnogim situacijama.

Zvezdana Babel